Da li su i kod nas rađena istraživanja slična onima na vodećim svetskim univerzitetima o vezi između demokratije, životnog standarda, kvaliteta života i ekonomskog rasta? Jasno je da ekonomski rast ne mora uvek da bude povezan sa demokratskim uređenjem – primeri nekih velikih i uticajnih zemalja to pokazuju – ali je teško poreći da demokratija suštinski ne utiče na kvalitet života građana.
Studenti društvenih i političkih nauka naročito mogu primetiti kako institucije, transparentnost i mogućnost kontrole vlasti oblikuju ekonomsku stabilnost, svakodnevnu sigurnost, individualne slobode i poverenje u sistem.
Iako je jasno da politikanstvu nije mesto u školskoj klupi, građansko vaspitanje dece već od drugog ciklusa u osnovnoj školi upoznaje ih s pojmom demokratije i prednostima demokratski uređenog društva. Da bi deci mogli da ponude odgovore na pitanja i podstaknu diskusiju, trebalo bi i odrasli da razumeju neke osnovne pojmove i njihova značenja, kako u teoriji, tako i u praksi.
A možda najčešće korišćeni termini kad je reč o ovoj temi su: demokratija i autokratija.
Ovde se nameće ključno pitanje: šta razlikuje društva u kojima demokratija zaista donosi blagostanje (poput zapadnoevropskih ili američkog) od onih koja je samo formalno prihvataju?
Nužan uslov
Savremena komparativna istraživanja, ekonomske analize i istorijsko iskustvo ukazuju na jednu relativno stabilnu činjenicu: najviši životni standard, najpouzdanije institucije i najsnažnije garancije individualnih prava danas postoje u zemljama čvrstih demokratskih tradicija. Iako postoje bogate autoritarne države, njihov ekonomski uspeh retko je prepoznatljiv kao opšti standard građana – češće je reč o koncentrisanom bogatstvu i spektakularnim državnim investicijama iza kojih stoji uski krug privilegovanih. U tome se i krije prvi teorijski razlog zašto demokratija predstavlja nužan uslov za širok, stabilan i održiv životni standard: samo demokratski poredak „uvezuje“ institucije, tržište i individualne slobode u koherentnu celinu u kojoj je građanin nosilac političkog poretka.
Institucije kao osnova prosperiteta
Visok životni standard prevazilazi samo bruto domaći proizvod; on zavisi od niza institucionalnih faktora: pravne sigurnosti, nezavisnog sudstva, efikasne administracije, uređenog tržišta i stabilnih mehanizama kontrole vlasti.
Upravo demokratija, zbog raspodele moći i principa odgovornosti, stvara okruženje u kojem institucije imaju unutrašnju logiku delovanja. U demokratskim sistemima, vlast zna da će biti pozvana na odgovornost – birači imaju moć da kazne neefikasnost, korupciju ili kršenje prava. To proizvodi predvidljivost, a ona je ključni preduslov za ulaganja, inovacije, preduzetništvo i ostvarenje individualnih planova.
U autoritarnim društvima takva predvidljivost ne postoji: institucije su, u najboljem slučaju, produžena ruka političke volje, a u najgorim slučajevima dekor. Posledice toga su politička nestabilnost i ekonomska neizvesnost – privatna svojina je relativna kategorija, pristup resursima zavisi od bliskosti s vlašću, dok korupcija predstavlja sistemski, a ne devijantni fenomen. Takvo okruženje ne može stvoriti širok, održiv standard za većinu građana. Ono može generisati bogatstvo (pre svega za pojedince), ali ne i pravdu.
Zašto stanovnici autoritarnih država teže demokratijama
Jedna od najjasnijih ilustracija veze između demokratije i visokog životnog standarda jeste migraciona realnost. Građani autoritarnih država (koje čak i nisu siromašne) ne napuštaju svoje zemlje da bi otišli u druge autoritarne sisteme; odlaze u demokratske zemlje. Ovo je empirijski dokaz koji teško podnosi ideološke relativizacije. Stanovnici prepoznaju razliku između bogatstva države i kvaliteta života običnog čoveka: mogu postojati naftni fondovi, monumentalna arhitektura i snažan centralizovani razvoj, ali ako se ne osećaju slobodno, ako nemaju jednaku pravnu zaštitu i ako znaju da njihov život zavisi od hirova moćnika – oni u tome ne vide budućnost.
Demokratija, naprotiv, nudi mogućnost da se kvalitet života postepeno podiže materijalno, ali i kroz garantovane slobode, sigurnost, socijalnu mobilnost i pristup institucijama koje ne rade selektivno. Visok životni standard u demokratskim društvima, koliko je proizvod ekonomije, toliko je i produkt socijalnog kapitala – poverenja u sistem.
Fingirana demokratija: politički teatar koji ne može proizvesti razvoj
Postoje države koje formalno imaju višepartijski sistem, izbore i parlament, ali u praksi predstavljaju sistem zatvoren za smenu vlasti i za stvarnu kontrolu moći. Ova „teatralna“ demokratija funkcioniše kao ritual: izbori se održavaju da bi se potvrdilo već postojeće stanje, parlament postoji da bi imitirao deliberaciju, a institucije da bi odavale utisak normalnosti. Kako takva društva ne proizvode mehanizme transparentnosti i odgovornosti, standard građana stagnira, a stvarni razvoj izostaje.
Razlog zašto fingirana demokratija ne funkcioniše jednostavan je: bez konkurencije, bez slobodnog javnog mnjenja i bez nezavisnih institucija nema pritiska da se vlast ponaša racionalno u odnosu na dugoročni javni interes. Korupcija postaje način vladanja, a ekonomski resursi se usmeravaju ka održavanju lojalnosti, a ne prema produktivnom razvoju.
U takvim uslovima životni standard većine ne raste, jer sistem ne nagrađuje kompetenciju već poslušnost.
Zašto društva ne biraju uvek stvarnu demokratiju?
Ostaje, međutim, ključno pitanje: zašto neka društva, uprkos jasnoj prednosti demokratskih poredaka, ipak biraju da demokratiju samo simuliraju? Najčešće objašnjenje odnosi se na ulogu elita koje ne žele da izgube privilegije. To objašnjenje je tačno, ali nije sasvim dovoljno.
Prvo, autoritarne elite ne funkcionišu samo kao pojedinci koji štite sopstvene interese. One stvaraju čitav ekosistem u kome se privilegije dele, identitetske tenzije održavaju, a zavisnost od vlasti produbljuje. Takvi sistemi proizvode narativ o opasnostima demokratije, o neophodnosti „stabilnosti“, o navodnoj nesposobnosti društva da se nosi sa slobodom. Drugim rečima, elita ne brani samo svoje privilegije, već i strukturu straha.
Drugo, demokratija zahteva određeni nivo građanske kulture – spremnost da se vlast kritikuje, da se političke razlike tretiraju kao legitimne i da se kolektivno dobro prepozna kao zajednički interes. Tamo gde je javna sfera deformisana dugotrajnim autoritarizmom, demokratski impuls teško se pretvara u institucije.
Treće, međunarodni odnosi igraju važnu ulogu: pojedine autoritarne države opstaju zahvaljujući geopolitičkim aranžmanima koji im omogućavaju da veštački održe stabilnost i odlože demokratizaciju. No takvi modeli nikada ne proizvode univerzalni prosperitet – oni mogu generisati privremenu moć, ali ne i evropski ili američki kvalitet života.
Demokratija kao jedini održivi okvir blagostanja
Kada se uklone ideološke magle i geopolitičke racionalizacije, ostaje jednostavna konstatacija: stabilan visok životni standard, zaštićena prava, poverenje u institucije i mogućnost dugoročnog planiranja mogu se održati samo u demokratskom poretku. Autoritarne zemlje mogu biti bogate, mogu biti moćne, ali njihov prosperitet retko postaje prosperitet svih, a njihova stabilnost retko je stabilnost zasnovana na slobodi.
Demokratija nije savršen sistem, ali je jedini koji omogućava stvaranje institucija u službi građana, umesto da budu sluge elita. Samo takve institucije mogu dugoročno garantovati standard, pravednost i dostojanstvo. Zato se najviši životni standard i najbolji kvalitet života danas ne nalazi tamo gde je najveća moć, već tamo gde je najveća sloboda.
Autor je prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora