Било је то, према писању недељника НИН, пре тачно шездесет година. Из бањалучке Гимназије избачено је 132 ученика. Одједном, у једној акцији, без индивидуализованих поступака који би одговарали сваком од њих. Разлози нису били академски, тадашњи југословенски просветни систем није ни захтевао да буду.
Та епизода, колико год изгледала као артефакт једног прошлог времена, отвара питања која нису изгубила актуелност: по којим правилима Србија искључује ђаке из школа? Колико их заправо пада ”на годину”? И зашто о свему томе не постоје поуздани, јавно доступни подаци?
„Политички неподобно понашање“ као разлог за искључење
У ФНРЈ и раној СФРЈ, оцена из владања није била само педагошка категорија. Била је политичка. Законски оквир до средине седамдесетих није прецизирао ни поступак ни критеријуме искључења — све је остављено у надлежности директора и наставничког већа, уз прећутни надзор локалних партијских структура.
Теже повреде, у пракси, обухватале су „верску пропаганду“, „класно непријатељско држање“ и, најшире од свега, „политички неподобно понашање“. Жалбени механизми су формално постојали, али су у пракси били бесадржајни. Када су наставничко веће и партијски орган били једногласни, одлука није имала куда да се жали.
Масовно искључење попут бањалучког, 132 ђака одједном, унутар тог система није било аномалија, већ логична последица архитектуре у којој школа није била само образовна, него и идеолошка институција, а директор није био само педагошки руководилац, него и чувар друштвене дисциплине.
Формализација без дестаљинизације: закон из 1974.
Републички закон Србије о основној школи из седамдесетих увео је, први пут, степеничасту скалу дисциплинских мера: опомена — укор одељењског старешине — укор одељењског већа — укор директора — строги укор наставничког већа. Уведена је и могућност приговора директору, у року од пет дана.
Али листа „тежих повреда“ остала је политички обојена. Међу разлозима за најстрожи укор и даље су фигурисали „изражавање националне и верске нетрпељивости“ и „политичко организовање и деловање“.
Само по себи, те формулације не звуче спорно. Проблем је што су у пракси биле довољно еластичне да покрију и ученика који је потписао петицију, и онога који се у учионици посвађао са наставником из идеолошких разлога. Граница између законитог кажњавања и политичке репресије остала је дискрециона процена оних који су истовремено били и тужилац и судија.
После 2000: политика нестаје, процедуре остају
Закон о основама система образовања и васпитања из 2003. означио је структурни преокрет. Политички критеријуми коначно су ишчезли из текста прописа. Листа тешких повреда сведена је на оно што би педагошка теорија препознала као легитимно: фалсификовање документације, крађа, употреба наркотика, насиље, дискриминација.
Истовремено, уведен је васпитно-дисциплински поступак који по први пут функционише као нешто налик правном поступку: обавезно саслушање ученика уз присуство родитеља, писмена жалба у року од три дана која одлаже извршење. За основну школу уведена је и забрана искључења као мере — ученик може бити премештен у другу школу, али само уз сагласност родитеља.
То је био искорак. Али је отворио и нову рупу.
Забрана искључења из основне школе, логична са становишта заштите права детета, у пракси је створила парадокс. Школе које имају ученике са екстремно проблематичним понашањем — насиљем, дуготрајним узнемиравањем — немају ефективан инструмент реаговања ако родитељи не сарађују. Удружење директора школа годинама упозорава на овај проблем. Решење које су законодавци одабрали, припрема измена закона крајем 2022. којом би „јединица из владања“ аутоматски водила понављању разреда, говори да ни савремени одговор није једнозначан: исти инструмент који би заштитио наставнике, може казнити социјално угроженог ученика из дисфункционалне породице који нема капацитета да се понаша другачије.
Хитно исписивање: рупа која је — делимично — затворена
Савремени закон о средњем образовању прописује искључење као крајњу меру за теже повреде владања, уз прецизно дефинисан поступак. Али годинама су директори школа у неформалним разговорима описивали појаву која је статистици измицала потпуно: „тихо исписивање“.
Родитељу чије дете стоји пред дисциплинским поступком школа предложи — или родитељ сам иницира — потписивање „хитне молбе за испис“. Ученик одлази, формалног дисциплинског поступка нема, евиденције нема. Разлога за исписивање нема. Народски речено – појео вук магарца.
„Не постоји прецизна евиденција“, потврдио је Милош Бјелановић, тада члан Управног одбора Друштва директора школа Србије, у интервјуу који је Политика објавила 2016. „Али на основу разговора међу директорима може се закључити да је исписивање средњошколаца по казни за непримерно владање редовна појава.“
Ту рупу су експлицитно искористили и ученици у случају напада на наставницу у Трстенику 2022, који је, заједно са масакром у „Рибникару“, био непосредни повод за измене просветних закона.
Измене и допуне Закона о основама система образовања и васпитања (ЗОСОВ), донете 2023. и допуњене у марту 2025, затвориле су ту рупу — формалним законским решењем. Ученик против кога је покренут васпитно-дисциплински поступак више не може да се испише из школе док тај поступак траје. Ако родитељ поднесе захтев за испис, школа доноси решење којим одлаже издавање исписнице до окончања поступка. Подаци о свим изреченим васпитним и дисциплинским мерама морају бити унети у образац исписнице — и следећа школа мора бити обавештена.
Уз то, уведени су и скраћени рокови за покретање поступка (осам дана за теже повреде, одмах за повреде забрана), обавеза извештавања МУП-а и центара за социјални рад у случајевима насиља, те нова мера: друштвено-корисни и хуманитарни рад у оквиру појачаног васпитног рада, као алтернатива пуној казни.
Ипак, остаје отворено питање које ни нови закон не решава: ко прати шта се дешава са учеником који је ипак завршио дисциплински поступак и отишао у другу школу? Обавеза обавештавања постоји, али нема системског механизма који би пратио да ли нова школа заиста спроводи „појачан васпитни рад“ или добијени досије тихо ставља у фиоку. А централна евиденција о дисциплинским мерама на нивоу Србије и даље не постоји.
Понављачи: једино систематско истраживање после три деценије
Док су подаци о дисциплинским искључењима готово непостојући, академски неуспех — понављање разреда и поправни испити — бар је донекле документован. Донекле.
Републички завод за статистику годишње прикупља податке о понављачима у оквиру стандардних образовних извештаја. Али аналитичка обрада тих података, истраживање које би одговорило на питање ко пада и зашто, није рађано деценијама.
Књига Душице Малинић „Неуспех у школској клупи“, објављена 2009. у издању Института за педагошка истраживања, била је, како је сама ауторка напоменула, прво такво истраживање после тридесет година.
Налази су били непријатни за систем који воли да себе описује као егалитаран.
Број понављача у основним школама кретао се у интервалу који много говори о утицају спољних фактора: у школској 1998/99. години, као директна последица препоруке Министарства просвете услед ратних дешавања, број понављача пао је на историјски минимум од свега 2.094. Већ наредне школске године, без рата, али и без посебних педагошких напора, тај број је скочио четири пута — на 8.531.
У средњим школама, у години када је истраживање рађено (2004/05), број понављача у стручним школама био је око 6.000. Дистрибуција није била равномерна: у машинској и електротехничкој струци концентрисана је велика већина понављача, док је у природно-математичком смеру био свега — осам.
Ова диспропорција говори више од било које педагошке теорије. Не пада ко је глуп или лењ — пада онај ко долази из породице без ресурса, ко је уписан у школу која није његова прва опција, ко учи занат у систему који занате не поштује. Осам понављача у природно-математичком смеру и шест хиљада у струковним школама нису педагошки, него социјални податак.
„Ученици себе виде као криве. Греше.“
За истраживање Института за педагошка истраживања карактеристично је и следеће: када су понављачи питани зашто су пали, они су кривицу приписивали — себи.
Да је то тачно, било би лако. Значи да је систем функционисао коректно, а ученици једноставно нису довољно радили. Али истраживање, као и рецензија др Наде Половине, долазе до другачијег закључка: школа је једнако одговорна за неуспех, али није развила алате ни културу да то призна.
Шта се променило, шта није
За шездесет година, од бањалучке Гимназије до савремених правилника, променило се много. Политички критеријуми нестали су из закона. Процедурална заштита ученика постоји и функционише делимично. Забрана искључења из основне школе увела је принцип који би требало да заштити најмлађе и најрањивије.
Али нешто суштинско остаје непромењено: систем не воли да о себи прикупља податке који би га могли оспорити.
Нема централне, јавно доступне евиденције о искључењима из српских школа. Нема годишње анализе понављача по социјалном и економском профилу. Нема системског праћења шта се дешава са ђацима који су „на брзину исписани“. Последње озбиљно истраживање понављача објављено је пре петнаест година.