Bilo je to, prema pisanju nedeljnika NIN, pre tačno šezdeset godina. Iz banjalučke Gimnazije izbačeno je 132 učenika. Odjednom, u jednoj akciji, bez individualizovanih postupaka koji bi odgovarali svakom od njih. Razlozi nisu bili akademski, tadašnji jugoslovenski prosvetni sistem nije ni zahtevao da budu.
Ta epizoda, koliko god izgledala kao artefakt jednog prošlog vremena, otvara pitanja koja nisu izgubila aktuelnost: po kojim pravilima Srbija isključuje đake iz škola? Koliko ih zapravo pada ”na godinu”? I zašto o svemu tome ne postoje pouzdani, javno dostupni podaci?
„Politički nepodobno ponašanje“ kao razlog za isključenje
U FNRJ i ranoj SFRJ, ocena iz vladanja nije bila samo pedagoška kategorija. Bila je politička. Zakonski okvir do sredine sedamdesetih nije precizirao ni postupak ni kriterijume isključenja — sve je ostavljeno u nadležnosti direktora i nastavničkog veća, uz prećutni nadzor lokalnih partijskih struktura.
Teže povrede, u praksi, obuhvatale su „versku propagandu“, „klasno neprijateljsko držanje“ i, najšire od svega, „politički nepodobno ponašanje“. Žalbeni mehanizmi su formalno postojali, ali su u praksi bili besadržajni. Kada su nastavničko veće i partijski organ bili jednoglasni, odluka nije imala kuda da se žali.
Masovno isključenje poput banjalučkog, 132 đaka odjednom, unutar tog sistema nije bilo anomalija, već logična posledica arhitekture u kojoj škola nije bila samo obrazovna, nego i ideološka institucija, a direktor nije bio samo pedagoški rukovodilac, nego i čuvar društvene discipline.
Formalizacija bez destaljinizacije: zakon iz 1974.
Republički zakon Srbije o osnovnoj školi iz sedamdesetih uveo je, prvi put, stepeničastu skalu disciplinskih mera: opomena — ukor odeljenjskog starešine — ukor odeljenjskog veća — ukor direktora — strogi ukor nastavničkog veća. Uvedena je i mogućnost prigovora direktoru, u roku od pet dana.
Ali lista „težih povreda“ ostala je politički obojena. Među razlozima za najstroži ukor i dalje su figurisali „izražavanje nacionalne i verske netrpeljivosti“ i „političko organizovanje i delovanje“.
Samo po sebi, te formulacije ne zvuče sporno. Problem je što su u praksi bile dovoljno elastične da pokriju i učenika koji je potpisao peticiju, i onoga koji se u učionici posvađao sa nastavnikom iz ideoloških razloga. Granica između zakonitog kažnjavanja i političke represije ostala je diskreciona procena onih koji su istovremeno bili i tužilac i sudija.
Posle 2000: politika nestaje, procedure ostaju
Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2003. označio je strukturni preokret. Politički kriterijumi konačno su iščezli iz teksta propisa. Lista teških povreda svedena je na ono što bi pedagoška teorija prepoznala kao legitimno: falsifikovanje dokumentacije, krađa, upotreba narkotika, nasilje, diskriminacija.
Istovremeno, uveden je vaspitno-disciplinski postupak koji po prvi put funkcioniše kao nešto nalik pravnom postupku: obavezno saslušanje učenika uz prisustvo roditelja, pismena žalba u roku od tri dana koja odlaže izvršenje. Za osnovnu školu uvedena je i zabrana isključenja kao mere — učenik može biti premešten u drugu školu, ali samo uz saglasnost roditelja.
To je bio iskorak. Ali je otvorio i novu rupu.
Zabrana isključenja iz osnovne škole, logična sa stanovišta zaštite prava deteta, u praksi je stvorila paradoks. Škole koje imaju učenike sa ekstremno problematičnim ponašanjem — nasiljem, dugotrajnim uznemiravanjem — nemaju efektivan instrument reagovanja ako roditelji ne sarađuju. Udruženje direktora škola godinama upozorava na ovaj problem. Rešenje koje su zakonodavci odabrali, priprema izmena zakona krajem 2022. kojom bi „jedinica iz vladanja“ automatski vodila ponavljanju razreda, govori da ni savremeni odgovor nije jednoznačan: isti instrument koji bi zaštitio nastavnike, može kazniti socijalno ugroženog učenika iz disfunkcionalne porodice koji nema kapaciteta da se ponaša drugačije.
Hitno ispisivanje: rupa koja je — delimično — zatvorena
Savremeni zakon o srednjem obrazovanju propisuje isključenje kao krajnju meru za teže povrede vladanja, uz precizno definisan postupak. Ali godinama su direktori škola u neformalnim razgovorima opisivali pojavu koja je statistici izmicala potpuno: „tiho ispisivanje“.
Roditelju čije dete stoji pred disciplinskim postupkom škola predloži — ili roditelj sam inicira — potpisivanje „hitne molbe za ispis“. Učenik odlazi, formalnog disciplinskog postupka nema, evidencije nema. Razloga za ispisivanje nema. Narodski rečeno – pojeo vuk magarca.
„Ne postoji precizna evidencija“, potvrdio je Miloš Bjelanović, tada član Upravnog odbora Društva direktora škola Srbije, u intervjuu koji je Politika objavila 2016. „Ali na osnovu razgovora među direktorima može se zaključiti da je ispisivanje srednjoškolaca po kazni za neprimerno vladanje redovna pojava.“
Tu rupu su eksplicitno iskoristili i učenici u slučaju napada na nastavnicu u Trsteniku 2022, koji je, zajedno sa masakrom u „Ribnikaru“, bio neposredni povod za izmene prosvetnih zakona.
Izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (ZOSOV), donete 2023. i dopunjene u martu 2025, zatvorile su tu rupu — formalnim zakonskim rešenjem. Učenik protiv koga je pokrenut vaspitno-disciplinski postupak više ne može da se ispiše iz škole dok taj postupak traje. Ako roditelj podnese zahtev za ispis, škola donosi rešenje kojim odlaže izdavanje ispisnice do okončanja postupka. Podaci o svim izrečenim vaspitnim i disciplinskim merama moraju biti uneti u obrazac ispisnice — i sledeća škola mora biti obaveštena.
Uz to, uvedeni su i skraćeni rokovi za pokretanje postupka (osam dana za teže povrede, odmah za povrede zabrana), obaveza izveštavanja MUP-a i centara za socijalni rad u slučajevima nasilja, te nova mera: društveno-korisni i humanitarni rad u okviru pojačanog vaspitnog rada, kao alternativa punoj kazni.
Ipak, ostaje otvoreno pitanje koje ni novi zakon ne rešava: ko prati šta se dešava sa učenikom koji je ipak završio disciplinski postupak i otišao u drugu školu? Obaveza obaveštavanja postoji, ali nema sistemskog mehanizma koji bi pratio da li nova škola zaista sprovodi „pojačan vaspitni rad“ ili dobijeni dosije tiho stavlja u fioku. A centralna evidencija o disciplinskim merama na nivou Srbije i dalje ne postoji.
Ponavljači: jedino sistematsko istraživanje posle tri decenije
Dok su podaci o disciplinskim isključenjima gotovo nepostojući, akademski neuspeh — ponavljanje razreda i popravni ispiti — bar je donekle dokumentovan. Donekle.
Republički zavod za statistiku godišnje prikuplja podatke o ponavljačima u okviru standardnih obrazovnih izveštaja. Ali analitička obrada tih podataka, istraživanje koje bi odgovorilo na pitanje ko pada i zašto, nije rađano decenijama.
Knjiga Dušice Malinić „Neuspeh u školskoj klupi“, objavljena 2009. u izdanju Instituta za pedagoška istraživanja, bila je, kako je sama autorka napomenula, prvo takvo istraživanje posle trideset godina.
Nalazi su bili neprijatni za sistem koji voli da sebe opisuje kao egalitaran.
Broj ponavljača u osnovnim školama kretao se u intervalu koji mnogo govori o uticaju spoljnih faktora: u školskoj 1998/99. godini, kao direktna posledica preporuke Ministarstva prosvete usled ratnih dešavanja, broj ponavljača pao je na istorijski minimum od svega 2.094. Već naredne školske godine, bez rata, ali i bez posebnih pedagoških napora, taj broj je skočio četiri puta — na 8.531.
U srednjim školama, u godini kada je istraživanje rađeno (2004/05), broj ponavljača u stručnim školama bio je oko 6.000. Distribucija nije bila ravnomerna: u mašinskoj i elektrotehničkoj struci koncentrisana je velika većina ponavljača, dok je u prirodno-matematičkom smeru bio svega — osam.
Ova disproporcija govori više od bilo koje pedagoške teorije. Ne pada ko je glup ili lenj — pada onaj ko dolazi iz porodice bez resursa, ko je upisan u školu koja nije njegova prva opcija, ko uči zanat u sistemu koji zanate ne poštuje. Osam ponavljača u prirodno-matematičkom smeru i šest hiljada u strukovnim školama nisu pedagoški, nego socijalni podatak.
„Učenici sebe vide kao krive. Greše.“
Za istraživanje Instituta za pedagoška istraživanja karakteristično je i sledeće: kada su ponavljači pitani zašto su pali, oni su krivicu pripisivali — sebi.
Da je to tačno, bilo bi lako. Znači da je sistem funkcionisao korektno, a učenici jednostavno nisu dovoljno radili. Ali istraživanje, kao i recenzija dr Nade Polovine, dolaze do drugačijeg zaključka: škola je jednako odgovorna za neuspeh, ali nije razvila alate ni kulturu da to prizna.
Šta se promenilo, šta nije
Za šezdeset godina, od banjalučke Gimnazije do savremenih pravilnika, promenilo se mnogo. Politički kriterijumi nestali su iz zakona. Proceduralna zaštita učenika postoji i funkcioniše delimično. Zabrana isključenja iz osnovne škole uvela je princip koji bi trebalo da zaštiti najmlađe i najranjivije.
Ali nešto suštinsko ostaje nepromenjeno: sistem ne voli da o sebi prikuplja podatke koji bi ga mogli osporiti.
Nema centralne, javno dostupne evidencije o isključenjima iz srpskih škola. Nema godišnje analize ponavljača po socijalnom i ekonomskom profilu. Nema sistemskog praćenja šta se dešava sa đacima koji su „na brzinu ispisani“. Poslednje ozbiljno istraživanje ponavljača objavljeno je pre petnaest godina.