Mame i tate današnjih osnovaca školu su u svoje vreme doživljavale kao jelo koje ne moraju da vole, ali moraju da ga jedu. Bez suvišnih pitanja i pritužbi. Isti ti roditelji danas kažu da su njihovi klinci zatrpani predmetima i nepotrebnim informacijama. Da li su nam deca lenja ili je školovanje „digitalnih“ generacija po starom sistemu – neodrživo?
Škola je, prema rečima pedagoga i profesora Visoke strukovne škole za vaspitače u Vršcu, dr Gorana Vilotijevića, jedan okoštao sistem koji se veoma sporo menja. Vaspitna uloga škole je nestala, a programi su, kako kaže, uglavnom zastareli.
„Primera radi današnjoj deci „Pop Ćira i pop Spira“ nije blizak, za razliku od, recimo, „Devojke sa pomorandžama“, jedne poučne knjige o životu i roditeljskoj ljubavi koju je jedan od mojih sinova pročitao u dahu. Imamo udžbenike iz informatike koji dok se odštampaju – već su zastareli. Kako ćemo da učimo tu decu ako im ne damo nešto što im je korisno i njima blisko“, pita prof. dr Goran Vilotijević, nekadašnji direktor OŠ „Banović Strahinja“ u Beogradu.
„Digitalni“ klinci
Treba imati na umu, dodaje profesor, da su današnja deca divna, ali drugačija i od njih ne možemo očekivati da se ponašaju kao mi kada smo išli u školu. S njima, pojašnjava, treba raditi na unutrašnjoj i spoljašnjoj motivaciji i razvijanju kritičkog mišljenja prilagođavanjem programa, primenom novih metoda i fleksibilnošću nastavnika.
„Naša deca rastu u potpuno drugom okruženju. Mi smo „analogni“ roditelji „digitalne“ dece kod koje je sve odmah i sada, sve im je nadohvat ruke. Njihova komunikacija je preko društvenih mreža, njihova percepcija vremena je potpuno drugačija u odnosu na to kako smo mi rasli. Njihov odnos prema informacijama je drugačiji jer svaku mogu da dobiju u istom trenutku. Dakle, treba naći način da im se priđe – projektnom nastavom, izbacivanjem nepotrebnih stvari iz gradiva, timskim radom, da uče istraživanjem, po grupama gde će učiti jedni od drugih“, kaže Goran Vilotijević.
Tako ćemo, uveren je gost podkasta „Porodično… sa Sandrom Čerin“, kod dece razvijati i empatiju:
„Problem je što empatija nestaje u društvu, ljudi su sve otuđeniji. A empatija se razvija u komunikaciji, u druženju, u stavljanju u „tuđe cipele“. A kako ćemo to preko interneta da uradimo? Nikako“.
Slično razmišlja i profesor razvojne psihologije i psihologije obrazovanja na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Jelena Vranješević. Kako kaže, ako uporedimo aktuelni školski sistem i onaj od pre više decenija, stiče se utisak da nije toliko problem u broju predmeta koliko u načinu na koji su oni osmišljeni i strukturisani.
„Mnogi od tih predmeta traju celu osnovnu i srednju školu i dete ima dovoljno vremena da ovlada bitnim konceptima i ne moramo da ga „tovarimo“ raznim informacijama koje ono niti može da razume, niti da zadrži, niti su mu korisne. Dakle, kada bi kreatori tih predmeta malo razmislili o tome zašto je taj predmet važan prvom, četvrtom, petom ili osmom razredu, koji su to osnovni pojmovi koje dete treba da razume, a koji su neki dodatni za one koji bi voleli da se o tome više obaveste. Da se razmisli o tome kako se sada iz jednog razreda prelazi u drugi, kako se razumevanje tih pojmova usložnjava i kako se povezuje sa svakodnevicom, odnosno koliko je to njihovo znanje primenjivo u realnom životu“, ukazuje profesorka.
Grašak se ne voli, on se jede
Ona kao primer navodi da deca iz geografije moraju napamet da nauče sve granične prelaze.
„Ako već moraju da ih uče napamet, hajde da vidimo zašto bi to deci jednog dana bilo korisno. Pa neka istraže, neka pogledaju kamere na prelazima i ustanove gde se, na primer, najduže čeka. Da kad jednog dana krenu u Grčku ili Mađarsku znaju koji će granični prelaz iskoristiti i zašto će izabrati jedan, a ne drugi ili treći. Nekako da se to poveže sa nečim što će njima biti upotrebljivo. Mi toga nemamo i deca se danas pitaju čemu sve to i zašto ja sve ovo učim“, objašnjava Jelena Vranješević.
Kako dodaje, generacije roditelja koje danas odgajaju osnovce sebi takva pitanja nisu postavljali.
„Zašto se mi tada nismo pitali? To je rečenicom koja glasi – grašak se ne voli, on se jede – svojevremeno objasnila čuvena Desa, žena koja je čuvala jednu moju drugaricu. Mi smo imali taj doživljaj škole – u školu se ide, a roditelji rade. I tu nije bilo pogovora. Nekad nam je bilo dosadno, nismo uvek voleli da radimo domaće zadatke, ali smo generalno voleli školu jer smo se tamo divno družili i obrazovanje je imalo smisla. Klima u društvu je bila takva da se obrazovanje vrednovalo i kao deca smo očigledno to „pokupili“ i išli smo u školu jer smo znali da je to jedina opcija ako želimo nešto da postignemo u životu, da sutra radimo ono što volimo i budemo zadovoljni“, navodi gošća podkasta.
Međutim sada je, kaže, obrazovanje izgubilo smisao.
„Škola se vidi kao mesto gde se gubi vreme. Deca gube vreme, nastavnici dolaze i gube vreme, roditelji ne vide smisao škole i to je mesto susreta ljudi koji zapravo ne znaju zašto su tu“, ocenjuje dr Vranješević.
Prema njenim rečima, nastavnici bi trebalo da imaju metodike koje im pomažu da deci prenesu znanje, i da pronađu najbolji način komunikacije i kanal kojim će to da prenesu.
„S druge strane, oni imaju i autonomiju koje često nisu svesni – 30 posto mogućnosti da menjaju program, da ubacuju nove sadržaje. Oni toga nisu svesni, mi ih školujemo tako da oni ne budu autonomni praktičari, već da izvršavaju naloge ministarstva, nas – stručne službe psihologa i pedagoga, onih koji kreiraju reforme i tako dalje, a oni su samo implementatori. A zapravo bi trebalo da budu autonomni praktičari, ta njihova učionica je njihova profesija i njihov život i tu mogu da rade šta god hoće i šta god procene da je u najboljem interesu dece“, kategorična je Jelena Vranješević.
Kakvog čoveka želimo da napravimo
Čini se da osnovni cilj škole danas nije da se deca obrazuju i vaspitavaju, nego da se ispune planovi i programi, kaže Goran Vilotijević.
„Jure se ti planovi, nastavnici trče za gradivom, deca jure za nastavnicima i tu dolazi do problema gde deca ne nauče mnoge stvari. Svaki predmet može da postane interesantan ako primenimo odgovarajuće metode i ako uspemo da „uđemo“ u glavu deteta, srednjoškolca, studenta, da vidimo šta njih interesuje, šta ih pokreće. Dakle, umesto da cilj školovanja bude program, zašto ne pogledamo gde se nalazimo sada i šta želimo da postignemo, kakvog čoveka želimo da napravimo od tog deteta koje polazi u školu?“, pita profesor.
Da li nam je cilj, dodaje, dualno obrazovanje, ili nam je cilj da imamo stručnjaka, ili da imamo srećnog čoveka.
„E sada, tu treba pronaći neku meru, nešto između gde će biti sve sadržano – da to bude neko ko će biti sposoban da radi, a ko će opet biti zadovoljan sobom kao osobom i izgrađen kao ljudsko biće“, zaključuje prof. dr Goran Vilotijević.
Izvor: Sputnjik