Držite svoju decu, zagrlite ih jako

jul 25, 2016

 
Za ovu poruku ne postoji uvod. Za ovu poruku, stavljenu na fejsbuk zid jedne majke, ne postoje reči koje vas mogu pripremiti. A kada dođete do njenog kraja… Znaćete šta treba da uradite. I iskreno se nadamo da vam za sve ovo ne trebaju ovakvi statusi. I nadamo se da ćete ipak, onu najvažniju poruku, pročitati između redova.
Tuga-tragedija
 
“Kako što neki od vas znaju, nedavno sam preživela ono čega se se sve majke plaše. Prošla sam kroz najgori majčinski košmar – ovog juna je moj najmlađi sin je umro u stravičnoj saobraćajnoj nesreći. Ja sam bila za volanom.

Pročitajte i Pravo ime za ljubav je – majčina ljubav

Zaustavila sam kombi na benzinskoj stanici. Stala, proverila svaku kopču na sigurnosnim pojasevima i nastavila vožnju krivudavim, planinskim putem ka našoj porodičnoj kući. Moj sin je bio poznat po tome što je uvijek radio sve samo da bi se riješio pojasa: “Fleš nikada ne stavlja pojas, a, majko, znaš da sam ja Fleš.” Isprobala sam sve moguće načine sigurnosnog vezivanja, od sjedalice do pojasa sa pet kopči, ali on je to sve, svako vezivanje u kolima, vidio kao neku igru superheroja i neki poseban izazov. On je zaista bio superheroj, jer bi uspio da se odveže svaki put.
Obično bih, pri svakoj vožnji, zaustavila kola tri, četiri puta, kako bih ga ponovo vezala i proverila da je svaka kopča na svom mestu.
Nakon pet minuta vožnje planinskom cestom, veliki kamen je pao i prepriječio mi put. Trebalo je izabrati između nalijetanja na stenu, sudara i prelaska na drugi put, koji se izvijao u velikoj krivini, u pratnji divlje rijeke celom svojom dužinom. Izabrala sam kamen.
Izabrala sam pogrešno.
I da, on se već bio odvezao. On i njegov osmogodišnji brat su zamijenili mjesta da ja to nisam ni primijetila.

Pročitajte i Ljubav će nas spasiti

Stijena je udarila u osovinu i odbacila nas u stranu, pravo na liticu. Kombi se prevrnuo i mog sina u sekundi više nije bilo. Životi su nam se u toj istoj sekuni raspali. Moj dječačić, moj ponos, moja sreća, sve moje, okrutno mi je uzet u toj jednoj sekundi.
Sjećam se da sam bila priklještena između volana i tri tone metala vozila sa trinaest sjedišta. Borila sam se dok se nisam onesvijestila. Kad sam došla sebi, krenula sam da skidam pojas svojoj bebi, okrenutoj naglavačke i da pomažem svakom detetu. Petoro moje dece je bilo tu, sa mnom. Kada sam stigla do Titusa, svom snagom sam pokušala da izvučem njegovo malo tijelo. Vidjela sam samo polovinu tela. Trljala sam mu stomačić, pokušavala da ga nježno pritiškam. Ali bilo je kasno. Već je bio otišao. Već ga nije bilo.
U sekundi. To mi jedino daje utehu, jer znam da nije osetio ništa. Nije ga boljelo. Od tog časa u glavi mi je samo magla. Ne mogu da se setim. Znam da sam odbijala svaku pomoć bolničara sve dok mi nisu dali da zagrlim svog mrtvog sina. Moja druga deca su bila odvezena u hitnu pomoć. Meni su dali sedative, jer je šok bio nesnosiv, a ja neutešna. Prošlo je dva dana pre nego sam videla sve na fejsbuku. Izvještaji o smrti mog deteta našli su se u vestima poput vremenske prognoze. Bilo mi je drago da vidim da su rekli da alkohol ili droga nisu igrali ulogu u ovoj nesreći, ali to nije dovoljno. Nije to ono što je zaboljelo. Komentari čitalaca koji su govorili užasne stvari, okrutne stvari o meni kao lošoj majci. Da mi tako i treba. Da sam dobila što zaslužujujem. Da treba da mi oduzmu svu moju decu.
Htela sam da ih udarim, da ih uzmem za ramena, protresem i viknem da smo skoro uspeli, da smo za malo uspeli, da sam se dala sve od sebe da bude bezbjedan, da smo imali svoj posebni poljubac za laku noć i Mekdonalds dan svake sedmice. Htela sam da vrisnem da mi je uvek govorio da sam najbolja majka na svetu, da mi je napravio brod od Lego kockica, drijemao u mom krevetu držeći me za ruku svojum valjuškastim prstićima.
Ali, niko me ne bi čuo.
Zato sam osećala da treba ovo da napišem svima vama, svim Majkama, jer čeznem da pogledam u oči svaku od vas i kažem: “Držite svoju decu, zagrlite ih jako.” To je sve što želim da viknem, da viknem celom ovom svetu.
Ja više nisam ona koja sam bila. Smrt deteta promeni čoveka u potpunosti, do poslednjeg milimetra.
Držala sam mrtvo telo svog sina na sred autoputa, njišući ga, ljuljajući ga i vrišteći, ali Bog ga nije vratio.
Donosila sam odluke o sahrani svog četvorogodišnjeg sina izgubljena u mislima, zamišljajući kako skačem s litice, koja se vidi s groblja, samo kako bih bila ponovo s njim.
Odabrala sam odijelo superheroja za svog sina da bude zajedno s njim duboko u zemlji.
Ljubila sam taj mali leš opet i iznova dok sam gledala svaku crtu ledenog lica i držala njegove beživotne ručice.
Spavala sam na groblju, ne bih li imala samo još jednu našu popodnevnu dremku. Pričala sam sa zemljom i prašinom, koje prekrivaju njegovo tjelašce, sa njegovim ćebencetom i kostimčićem Osvetnika.
I ono što na kraju želim da kažem (ako ste stigli do ovog dijela, strpljivi ste i tako dobri) jeste sljedeće:
Možda pojesti svo povrće za večeru nije tako važno kao što nam se čini. Posmatrajte svoju decu kako jedu, upijajte pogledom njhovu mržnju kukuruza (oh, kako je Titus mrzio kukuruz). Možda, bar ponekad, iako je ostalo povrće na tanjiru, mogu dobiti onaj obećani sladoled.
Uđite u njihov mali svet. Naučite da glumite, naučite da igrate igrice, obuhvatite njihovu predivnu maštu i učinite da veruju da su zaista Supermeni, Kapetani Amerike ili Kraljice Else. Uđite u njihove umove, pogledajte kako kuckaju. Sudovi će uvek biti tu i uvek sačekati.
Ne odbijte nijedan poljubac, nijedan zagrljaj, ni onaj dvadeset i peti, koji vam daju samo da bi odložili spavanje. I zagrlite ih jako, najjače.
Stanite svaki put i pogledajte kamen, bubu, zalazak sunca. Uspori, majko, uspori, vidi.
Recite im da ih volite. Ali ne radite to usput, već gledajući ih direktno u oči, recite im iskreno. Recite im da oni mogu sve, baš sve što što naume.
Da, moramo voditi računa i učiti ih odgovornosti, ali ponekad, možda samo ponekad, oproštaj je rešenje. Možda, ponekad, samo ponekad, ako pustimo nešto a da viknemo, ako nešto namjerno previdimo, nećemo učiniti ništa loše.
Nikada ne osuđujete drugu majku. Ne znamo njenu priču, ne znamo sve, jednostavno ne znamo je.
Idite zagrliti svoju decu ove sekunde. Upijte njihov miris, nevinu iskru u njihovim očima, koja se gubi negde između detinjstva i zrelosti. Osetite, osjetite istinski njihove ruke koje vas grle. Spustite svoje telefone i gledajte ih zjenicama svojih očiju, umesto kroz sočiva kamere. Zapamtite, ugravirajte u sećanje osećaj njihove ruke, koja stoji na vašem ramenu, urežite u pamćenje njihove ruke, njihove oči i nespretne poljupce.
Uzmite ih u naručje još jednom. Ostanite još pet minuta da čujete o Ratovima zvezda, igricama i Diznijevim princezama. Spavanje je precijenjeno. Ostanite još pet minuta.
Majke, zagrlite jako svoju djecu. Blagoslovene ste što su vam poverena tako jedinstvena, predivna, malecka ljudska bića.
Od srca,
Ešli
Izvor:  Lola magazin

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Držite svoju decu, zagrlite ih jako"

  1. Smilja kaže:

    Ova je majka doživela nešto najstrašnije što majci može da se desi.Neizmernu tugu i bol.Ali je ipak smogla snage da se obrati svim majkama i jaukne kako su deca najvažnija,kako nežnosti i ljubavi deci nikada nije previše,kako ih treba grliti i ljubiti,maziti i razmaziti.Jer deca,naše najveće blago i sreća,su samo jednom deca .

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama