Свиђало се то нама или не, сви смо убачени у животну трку, све више радимо и имамо све мање времена – чак и за породицу и децу. Међутим, за запостављање деце често постоје сасвим други разлози.
Свако дете врло тешко подноси недостатак родитељске љубави и бриге. Психофизички развој детета које расте поред незаинтересованих и “хладних” родитеља озбиљно је угрожен и оштећен недостатком љубави и подршке. Врло рано, још од треће године, може да се испољи пркосно, необуздано, агресивно понашање и жеља за деструкцијом. Осећање кривице због оваквог понашања је незнатно или и не постоји, дете ужива у својим поступцима. Без љубави и похвале, без осећања сигурности, дете нема због кога да се одриче својих тежњи и хирова, својих агресивних порива. Оно реагује револтом и агресијом и не прихвата родитељско мерила доброг и злог као своја.
Претерано испољавање агресивних и деструктивних порива код детета увек указује на то да га нешто дубоко тишти. Оно је уплашено и фрустрирано јер осећа да није вољено; оно се тако осећа због неповољног амбијента у ком одраста. Оно због тога кињи другу децу и туче их, као да тако хоће да покаже да је снажно и важно, а у суштини иза тога се често крије очајничка потреба за љубављу.
Дете је спремно да привуче пажњу родитеља – макар и својим необузданим испадима. Због туче, штете или бруке, њега кажњавају на разне начине укључујући и батине. Чак и таква врста пажње доказује детету да оно ипак нешто значи родитељима и да они нису сасвим равнодушни према њему.
Агресивно или деструктивно понашање често се виђа код деце чији родитељи немају довољно времена за њих, који су исувише заузети послом, каријером, стицањем новца или друштвених позиција. Они су, другим речима, недовољно емотивно заинтересовани за своје дете (и дете то тако доживљава), па то често надокнађују многим поклонима и (или) претераном бригом о исхрани. Ови родитељи морали би да знају да нема тог поклона који може детету да замени присуство, блискост и љубав родитеља.
Љути што се упркос свим тим поклонима и “свему што чине за дете” оно ипак тако недолично понаша и што их брука, родитељи се никад не упитају зашто се дете тако понаша, да ли га нешто мучи, да ли је срећно? Уместо тога они га грде, кажњавају, туку или, што је најгоре, почну да му показују да од њега ништа боље и не очекују и да не верују да ће се изменити: “Он је непоправљив, незахвалан, бесан, од њега ништа неће бити.” Тако му ускраћују љубав, поверење, разумевање, и несвесно га гурају на погрешан пут.
Неприкладан став родитеља може да код детета изазове измењено понашање, што изазива реакцију родитеља – казне, грдње, незадовољство – што још више повређује дете и погоршава његово понашање, и тако се улази у зачарани круг неразумевања и незадовољства. Родитељи од детета траже да буде вољно да призна своје погрешке и да се мења, а веома ретко се запитају да ли су и они допринели оваквом понашању свог детета, и још ређе показују спремност да детету покажу да им је жао што немају довољно времена за њега.
Олга Хаџи Антоновић, из књиге: “Мало дете – велика загонетка”