Хтела сам да вам кажем данас нешто о Лаури, учитељици мог детета. И о томе колико смо среће имали да добијемо баш њу.
Она је уредна, вешта, одмерена и професионално приступачна. Ако сте родитељ њеног ђака, нећете моћи с њом да будете „ортаци“, али се у разговору нећете осећати инфериорно нити као да нисте довољно вредан саговорник на тему образовања. Она је ту, са вама у одгајању детета и никад на оптужује.
Имала је и она родитеље који су мислили да дете у школи треба да се осећа и понаша као на породичној слави, али је била мудрија од тога да испаљује отровне стрелице и осуђује.
Написала је на папире све што о дисциплини сваког појединачног ученика мисли, направила родитељски са децом и предала им папире уз појашњење:
„Ја сам, децо, само обичан човек, а сви људи греше. Прочитајте шта сам написала. Ако је тачно, предајте својим родитељима. Ако није тачно, дођите да исправимо.“
Сва деца, сви до једног, предали су поруке родитељима и мислим да нико није ни на тренутак посумњао да је све баш тако као што у њима пише.
Све петице у првим данима нису се подразумевале.
Чак и из ликовног је било тројки. Наравно, знала је Лаура да родитељи замерају међу пријатељима и шапућу међу собом: „нису сви талентовани за цртање, није морала баш да им да тројке“. Али, њој није било испод части да објашњава. Донела је радове и рекла: радили смо доњи, леви угао. Сви који су ту цртали добили су 5, а они који су цртали по средини, лево, горе… добили су тројке.
Сијало је сунце у учионици тада. Уф, добро је, жена зна шта ради.
Одакле некоме право да посумња? Има. За упис на учитељски факултет просек је 3,3. А шта све, као неко ко је дуго радио у школи знам о појединцима… укратко, сумња је АПСОЛУТНО оправдана. Као и за сваки други посао. Није свеједно који лекар, који адвокат, који фризер. НИЈЕ сваки добар. Сасвим природно је да исто важи и за просветне раднике.
Лаура једном није уважила задатак са исправним резултатом. Поступак није био добар. Није била лења и није гледала с висине оне који се жале или не разумеју. Не. Урадила задатак пред нама и објаснила у чему је проблем. Без сујете и без осуде.
Мало је рећи какву подршку је стекла. Како смо је гледали и деца и ми. Праведна са опоменама, укорима, оценама. Није се десило да деца раде и добију 2, као ни да не раде и добију 5.
Једноставно је све знала да одмери и од знања није правила фудбал са 70% фактора среће.
На крају, када је изводила четвртаке, рекла је: „Много тешко одељење, препуно лидера, треба их расформирати.“ Нико је није послушао.
А шта је било после, нећу да кварим ову лепу причу.
Многи ће, можда, рећи: „Није она била дужна ништа да објашњава. То је њен посао и она га ради, а никоме не треба да се правда. Није дужна. Али она је желела и разумела. Е зато су је сви и поштовали. Није се ослањала на поштовање звања и зато је поштовање и ауторитет и сачувала.
Хвала, Лаура!
Аутор: Снежана Голић, педагог