Мотивација за учење: шта може да уради наставник, када је родитељ незаинтересован

септембар 17, 2019

О мотивацији је толико тога речено у литератури, на семинарима и обукама, међу Вашим колегама и родитељима. Зато се текст пред Вама односи управо на неке аспекте мотивисања детета који нису толико пута сажвакани. И зато је овај текст намењен баш Вама, ако сте учитељ или наставник.

Сећам се добро периода када сам била ђак. Још смо ишли код учитељице, али задаци су постајали тежи и тежи. Добро памтим тај дан када сам позвала маму у помоћ јер нисам знала да решим један текстуални математички задатак. Тај тренутак не памтим због претешког задатка за мене, него због тога што сам у школу отишла са мамином поруком у свесци: “Драга учитељице, да ли су ово задаци за децу или за родитеље?” Тада ми ни на крају памети није било да ли моја мама поступа исправно или не.

Схватам, она је била укључена.

Ако учитељица не објасни, она ће. Ако ме учитељица не подстакне, мама ће.

Али шта је са оном децом чији родитељи наступају са ставом: “Нико није ни мени помагао!” или “Учиш за себе!”?

Да се разумемо одмах, укљученост родитеља је балансирање, тражење средине између две крајности. Ако у пракси приметите да се родитељи скоро никад не укључују, да су слабо заинтересовани и да је дете при учењу и задацима препуштено само себи, пробајте да проникнете у разлоге за то, али без осуде. Управо је дете оно на шта треба да се фокусирате и подстакнете га да нађе свој правац у учењу и раду.

Сигурни кораци у мотивисању

Детету које нема велику подршку код куће важно је да научи да се самовреднује. То значи да такмичење са другима није увек најбоље решење. Здравије је да дете научи да се такмичи и упоређује са самим собом кроз различите временске периоде. Тако сваки ђак може да постигне успех.

Сарадња и сарадничко учење може понекад да реши проблем мотивације и пре него што он настане. Саставите тимове које чине и бољи и лошији ученици. Потрудите се да дате оцену групи уместо појединцима и видећете резултате.

Уместо на грешке, фокусирајте се на оно што је код детета позитивно, на јаче стране и врлине. Када помогнете да изгради самопоуздање, дете ће лакше да пређе на оно што му слабије иде.

Учините деци услугу и представите им градиво кроз мање целине, тј. “залогаје”. Олакшаћете и себи у раду, а ученици ће лакше поставити циљеве и неће развијати страх од неуспеха.

Уверите дете да ми можете бити ослонац. То ћете урадити тако што индивидуализујете задатке и убедите дете да напор и улагање труда доводе до успеха. То је могуће само ако циљеве поставите у складу са дететовим реалним способностима.

Послушајте и један стари савет: при подучавању увек пођите од познатог, а потом уведите непознато. То посебно значи ученицима који сами уче и носе се за задацима. То им олакшава схватање појмова јер им дајете шансу да пођу од свог искуства.

На крају, важан је Ваш став. Трудите се да не мерите дететову вредност као особе спрам његових способности и школског успеха. Резултати на задацима не говоре ништа о многим људским квалитетима. Будите они који цене и једно и друго.

…и један магични састојак

Поред ових корака који ће сигурно уродити плодом ако их примените, постоји нешто што гарантује да ће мотивација и укљученост испунити сваки кутак Ваше учионице.

Тај тајни састојак је Ваша воља.

Ако и поврх свега волите то што радите и имате истинску вољу и жељу да помогнете сваком детету, онда је врло мало вероватно да то деца неће приметити. Можда сада у себи кажете да није могуће да увек имате мотивацију за свој рад са децом. То је у реду. Зато допустите ученицима, можда баш и тим мање укљученим, да они Вас мотивишу, да Вас покрену и дају идеје за рад. Учионица је само свет у малом у ком покрећемо једни друге.

Мотивација рађа мотивацију и ту нема грешке. Деца су нам најбољи показатељ о томе да ли смо такли њихова срца.

Подсетник

Све у свему, када говоримо о мотивацији детета да учи и ангажује се у школи, не треба да заборавимо да на њу утичу: (не)укљученост родитеља, однос учитеља/наставника и родитеља такође, однос учитеља/наставника према предмету тј. садржају у оквиру ког подучава, дететову породичњу ситуацију и много тога другог. У свему томе, најважније је сваком детету, из ког код окружења долазило, пружити шансу, опет и опет. Такође, није лоше повремено се сетити да сви имамо снаге и слабости и управо се на томе темељи учење. Пружите разумевање и мотивација детета ће почети да расте, а и Ви сами са тим.

Аутор: Тамара Костић, мастер психолог образовања

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама