И, док се ми снебивамо, размишљамо и довијамо како да решимо проблем са лошим оценама или владањем…

9 јануара, 2021

Прво, сви знамо да на свету нема особе која све зна. Друго, знамо и за изреку да се човек учи док је жив. Кад је већ тако, зашто је толики проблем погрешити?

(Фото Д. Јевремовић)

Има већ неколико година томе, добили смо упутство да на родитељским састанцима не смемо да читамо оцене наглас, већ да треба да их одштампамо и те папириће поделимо родитељима, односно старатељима. Зашто? Зато што је оцена ученика његова приватна ствар и нешто што се тиче њега, родитеља и наставника. Шта има Микина мама да зна да Пера има саме јединице и слично. Апсурдна ситуација јер, с друге стране, правилник о оцењивању каже да је иста та оцена јавна и да се саопштава на часу, пред учеником који ју је добио и пред свим осталим ученицима. Не шапућемо је у ухо ученику, нити је кришом исписујемо на папирић и уручујемо. У чему је проблем? – питање је које многе од нас интересује.

Проблем је, дакле, рећи да ученик не савладава довољно добро градиво, и поред свих прилагођавања, инидивидуализације, ових и оних приступа. И, док се ми снебивамо, размишљамо и довијамо како да решимо проблем са лошим оценама или владањем неког ученика, а да истовремено не увредимо родитеље, не повредимо нежна осећања преосетљивог тинејџера, не нарушимо право ученика на приватност, тај исти ученик је на свом Инстаграм профилу јавно објавио низ фотографија у овој или оној пози, глумећи старлету, опасног момка, будалу и слично. И то није проблем. То је његова или њена лична ствар. Али јесте проблем саопштити оцене на родитељском, проблем је погрешити на контролном, проблем је погрешити приликом одговарања на часу јер ће се тада сви смејати! Да је само Кафка жив…

Ипак, чињеница је да су у виртуелном свету, у којем проводимо добар део дана, недеље, месеца… живота, сви идеални. Или бар теже томе да се представе у што бољем светлу. Млади, стари, средњи, несигурни, мршави, дебели, лепи, ружни, незрели, ниски, високи, незадовољни или несрећни, сви имају у апликацијама на телефону велики број филтера који ће их учинити лепшим, виткијим, бољег тена, бељих зуба и тако даље. Ретко ко поставља „несавршене“ слике, слике без филтера. А људи смо… несавршени. И то је сасвим у реду. Да не кажем, нормално. Сасвим нормално. Само што је све мање „нормалности“ у нашем свету.

Међутим, дете које одраста проводећи више времена на друштвеним мрежама него у стварности, има сасвим другачији поглед на живот и на систем вредности. Све то се види у учионици и не могу да вам опишем колико ме растужује. Можете ли да замислите колико је само оптерећујуће одрастати у убеђењу да увек морате да будете најбољи, савршени у очима других? Да не смете да кажете нешто погрешно, да морате увек све да знате (а нико не зна све, као што рекох). Да морате увек да добијете петицу, да морате увек да будете кул… А ништа од тога не мора.

Волела бих растерећеније детињство и младост за сву нашу децу. Волела бих да знају да имају право да погреше јер сви грешимо. Волела бих да грешку схвате као прилику да напредују и науче нешто, а не као разлог да им се други смеју или да изговоре оно чувено „убићу се“. То су осетљиве године, сви смо их проживели. Али, научимо их да свака оцена може да се поправи, да је стицање знања процес, да ћемо подржати сваки њихов напор и жељу да се поправе, да увек можемо да направимо договор и решавамо проблем корак по корак. Нека знају да смеју и да погреше, само нека се осмеле и покушају. Да због грешке не спада круна с главе. Мада, дођавола и са тим крунама! Нека буду добри другари и добри мислећи људи, а не умишљене принцезе и принчеви… Време бајки је ионако одавно прошло.

Јелена Братић

Извор: Школски портал

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


5 коментара на "И, док се ми снебивамо, размишљамо и довијамо како да решимо проблем са лошим оценама или владањем…

  1. Tea каже:

    Drago mi je sto ste napisali ovo sto jeste,ali vas molim da izvrsite dopunu teksta i napisete nesto o deci i roditeljima koji postupaju bas ovako kako vi kazete da bi voleli i da tako treba.
    Kazite nam kako da opstanu deca koja normalno odrastaju uz svu ljubav i podrsku roditelja,kojima je jasno da je ucenje proces i da je svaka ocena za djaka…
    Kako da opstanu kada jedan ucitelj a posle i nastavnik nagradjuje “nabubano” gradivo.
    Ja cu vam reci-jako tesko.
    Ali neka nas,i nas i nase dece. Ima da se snadjemo nekako ❤ a to sto jednom nauce sa razumevanjem,nikada niko nece moci da im oduzme.

    1. Учитељ каже:

      Браво за запажање и коментар.Има нас и са оне стране који размишљају као Ви.Добро ће само испливати,али је потребно стрпљење које и даје животно разумевање.Зато сте у праву када кажете да им то нико не може одузети.На правом сте путу..

    2. Слични каже:

      Браво.Подршка таквима увек/заувек.Добро /истина сами се одрже.Само напред по правом путу.

  2. Vlada каже:

    bravo za tekst

  3. Ivana каже:

    Za ovakav način razmišljanja naše dece, samo delimično imamo da zahvalimo društvenim mrežama.
    Veliku odgovornost snose i roditelji, koji od najranijih dana, govoreći najbolji si, najlepša si, sami nameću standarde svojoj deci.
    Nakon roditelja, tu su i nastavnici i učitelji, koji još uvek ne priznaju da mogu da pogreše.
    Naša deca su ogledalo nas samih.
    Hajde da počnemo da im olakšavamo tako što ćemo sami, svojim primerima, da im pokažemo da su na dobrom putu.
    Hajde da prestanemo da uporedjujemo sebe sa njima, vreme u kojem oni zive i sa vremenom u kom smo ziveli.
    Hajde da prihvatimo njihove izbore, ma koliko nam se ne svidjali, jer ćemo samo tako steći njihovo poverenje, i priliku da im ponudimo neki drugi izbor.
    Ipak su deca, samo deca, željna ljubavi i pažnje.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама