Sudbina jedne zemlje može se naslutiti u klupama; ona tamo stvara temelje svoga društva. Ti nastavnici i profesori, obočni, smrtni, slični nama, mnogi i nesnaćeni u rastegljivoj tranziciji, imaju zadatak da repozbaju potencijale tih malih – velikih ljudi i ostvare ih. Kako to da urade u Srbiji?
U trenutku kad je pitanje sata kad će se ponovo čuti školsko zvono u daljini, klinci vas po autobusu gurati torbama težim i većih od njih samih, praviti gužvu u pekari i grajom iz dvorišta vas podsetiti da je došla jesen, svet se oprostio od Robina Vilijamsa, zbog kojeg smo voleli profesora Džona Kitinga iz „Društva mrtvih pesnika“, onog što se nije ustručavao da se popne na sto i pruži deci lekciju iz života. Nije se ustezao da bude drugačiji, da uštogljene dečake natera da posegnu za svojim snovima. Iako ta sloboda i te kako košta.
Ako smo ikad nešto zamerali školi jeste to što u krut sistem učenja nije ubacila i onaj potrebniji – o životu. Super je znati algebru i geografiju i strane jezike – kako bismo bez stranih jezika? – ali, ako ne naučite da volite to čime se bavite, da shvatite čemu služi to što učite – onda je ceo sistem promašio. Jer škola nije samo institucija koja treba da vas ukalupi u društveno-prihvatljivo ponašanje i nauči kako da zaradite za hleb.
Ona treba da vas nauči i kako da to radite sa strašću. Kako ovo nije idealan sistem, a još manje utopija, od srpskog sistema školstva – i previše je. Zemlja u kojoj je i obrazovanje ispolitizovano, udžbenici decenijama pravljeni da nas (pogrešno) ubede kako smo narod posebne istorije, prirodnih bogatstava i geografskog položaja, u kojoj se kradu testovi sa male mature jer su „preteški“, a imamo vanserijske matematičare, drži se još jedna mala grupa onih koji veruju u generacije koje dolaze.
Nastavnike treba izuzeti iz novog smanjenja plata, jer nije isto biti neki službenik, pa i direktor u javnom sektoru – jer takvih ima na tone – i obrazovati budućnost ove zemlje. Ako iko iz Ministarstva ili Vlade čita ovaj članak, neka se seti svog profesora kojeg je voleo i kojeg još voli
Samo, koliko je to mala grupa i ko je kriv za to? Da li su u pravu oni koji tvrde da se naši nastavnici, na redovnim seminarima u inostranstvu, osećaju kao zalutali dinosaurusi, ostaci iz nekog proteklog vremena, koji se nisu prilagodili novim „uslovima rada“, internetu, interaktivnim igrama? I da li bilo kakav nedostatak sredstava može da bude razlog što ima toliko malo „džona kitinga“ pred zelenim i crnim tablama srpskih osnovnih i srednjih škola?
Biti profesor je više od zvanja. Nekad je bio status, jednak lekaru, tužiocu, sudiji. Nekad je profesor imao platu koja ga nije degradirala, činila da mora da ćuti pred bahatim roditeljima, snishodljivim direktorima, nevaspitanom decom i ministrima obrazovanja koji više slušaju svoje neobrazovane kolege iz stranaka nego (prave) doktore nauka. Nekad je sistem stajao iza profesora, pa makar on ne bio u pravu. Naravno, biti častan nema veze sa profesijom, ali ima li išta časnije i važnijeg zanimanja od toga da vaspitavate tuđu decu?
Danas su svi zamenljivi, pa i oni od kojih zahtevamo da samo daju dvojku našoj deci i liše nas muka. Otkad se to zadovoljavamo prosečnošću, štaviše, otkad smo pristali da nas oblikuju ljudi željni krvi, a ne oni koji imaju šta da nam ponude?
Budućnost jedne zemlje može da se nasluti u klupama; ona tamo stvara temelje svoga društva. Ti profesori, obični, smrtni, slični nama, mnogi i nesnađeni u rastegljivoj tranziciji, imaju zadatak da prepoznaju potencijale tih malih-velikih ljudi i ostvare ih. Kako to da urade u Srbiji? Ako je ona prva posleratna imala način da to učini i stvori tu istu generaciju profesora, ova već dugo grca u različitim pokušajima zbog kojih su mnogi i odustali.
Devedesetima na dušu može se dodati i ovaj smrtni greh – od tada su krenuli štrajkovi, preskakanje gradiva, otaljavanja na sve strane – ali, naša uobraženost ide mnogo dublje, kao i sve ostalo, što je tema za jednu podrobnu studiju, a ne članak laika iz psihologije… Oni koji ne odustaju – a takvih ima u svakoj školi – ne smatraju da je njihova borba borba sa vetrenjačama. Oni, jednostavno, veruju.
Biti profesor je, kažu, način života. Svi pamtimo bar jednog takvog, ili samo jednog takvog. Onog koji nam je promenio život. Ili bar probudio ljubav prema matematici. Istoriji. Hemiji. Biologiji. Možda i ništa od toga, ali kad ga pominjemo, to činimo s poštovanjem. Profesori su još jedine osobe koje, iako matore i u ovakvoj kulturi, kad ih sretnemo, uvek oslovimo sa „profesore“. Možda je to dovoljan razlog da zbog takvih razmislimo o tome da im vratimo status koji im pripada? Da ih izuzmemo iz novog smanjenja plata, jer nije isto biti neki službenik, pa i direktor u javnom sektoru – jer takvih ima na tone – i obrazovati budućnost ove zemlje. Ako iko iz Ministarstva ili Vlade čita ovaj članak, neka se seti svog profesora kojeg je voleo; kojeg još voli. Ili njegovo dete voli. Možda sistem treba menjati od toga, jer tada je lakše tražiti od njih ono zbog čega ih zovemo profesorima. Onda će i onih drugih „profesora“ biti manje.
Izvor: nedeljnik