Кад год слушам ове теорије о „добрим старим временима“ кад нам је, као, било боље и кад су деца била боља, питам се како је могуће да ја, са својих 54 године, имам дијаметрално другачија сећања на прошлост и сасвим различит поглед на садашњост?
Готово свакодневно слушамо хвалоспеве о нашем „слободном“ детињству, где смо били по цео дан у вртићу, школи (целодневна настава), на улици, на игралишту, а родитељи су нам били ту да обезбеде храну, кров над главом, правила, усаде страх, деле критику, подразумевају да морамо бити увек добри и послушни. То се не похваљује, то се подразумева. Смештали нас на спавање у 19:30, да не сметамо. Ко год је имао село и бабу, тамо је слао децу, на месец, па и два, да би они радили или путовали.
Сећамо се сви како су се очеви хвалили да на родитељски никад нису отишли, кеве нас тукле варјачама и, генерално, више су се бринуле о зимницама него о нашим осећањима. Важније је било да ручак буде богат и на време, него да ли су се деца данас, у школи, можда осетила издано, повређено, одбачено. До тинејџерског доба нас више уопште нису познавали. Нису имали појма која су нам интересовања, шта највише волимо да радимо, да ли имамо љубавне проблеме, о чему сањамо. Само су оцене у дневнику и индекси пуни положених испита били извор поноса и доказ наше „доброте“.
Ако је, којим случајем, кева нешто и знала о нашим невољама или проблемима, од тате се крило као од КГБ-а. А све због чега? Па због „шта ће свет да каже“, а не због тога шта ТЕБЕ брине, шта ТИ осећаш или шта ТИ желиш. Друштво је било (а добрим је делом и сад) забринуто увек за то шта ће свет рећи.
Учили су нас да се плашимо ауторитета и слепо их слушамо. Далеко било да промислимо својом главом, преиспитамо и родитељима или наставнику кажемо: „не, ја мислим да нисте у праву“. Каква дрскост!
Пезимо пред јачима, газимо слабије. То се звао ред и дисциплина. Ми смо расли кроз школу и вршњаке, јер су наши родитељи гледали своја посла. Ниси се жалио ако те злостављају наставници или вршњаци, јер помоћи од одраслих није било. Данас има много више неупоредиво бољих и емпатичнијих родитеља који више квалитетног времена са децом проводе. Бракови су нам бољи. А и ако нису, не мрцваре се по 40 година на очиглед одрасле деце. И баш је то разлог што данас има више развода. Било би их и раније, али шта би свет рекао? Боље трпети лош брак него срамоту.
Мушкарци су данас посвећенији деци. Није срамота устати ноћу, променити пелене, успавати дете. Зато ће сутра синови таквих очева уместо тешког генерацијског јаза имати оца ког ће желети у свом животу.
Кажу и да технологија квари децу. Нема она ту моћ, сама. Само је сада свет одраслих огољенији и све што се у њему дешава деци видљивије. И скандали и ријалити и туђи животи на друштвеним мрежама и потреба да се буде у центру пажње. Све то деци сервира свет одраслих. Учење по моделу у свету перманентног снимања и објављивања узима свој данак – раније вас провале ако сте лицемери.
Деца су нам агресивна, ако смо ми агресивни. Ако једно причамо, а друго радимо, онда и деца манипулишу једни другима, школом, послом. Ако их вечито ућуткујемо и кажњавамо, повредиће себе или друге. Деца нису пси, не захтевају дресуру, него љубав, поштовање и доследне границе. То јесте тежи пут у родитељству, али од такве деце после настају савесни и одговорни грађани, а не слепи послушници и чланови партијског картела.
Не бркајте слободу са анархијом и права са нарцизмом. Слобода и права су цивилизацијска достигнућа, а анархија и нарцизам воде у диктатуре. Не одустајте од тога да своју децу сами учите обавезама, а не да очекујете да ће то да ради школа и држава и то страхом и казнама. Не кукајте за златним временима кад си сам бирао шибу којом ће да те туку, јер те је у школи наставник вукао за уши па те тужио родитељима. Па се то звало поштовање и сарадња?!
Да бисмо израсли из спирале насиља, морамо ми одрасли да се преваспитамо и надрастемо погрешно научене обрасце. Онда ће и деца да нам буду боља. Не може обрнуто!
Аутор: Слободанка Цветковић