Имам питање за родитеље деце из парка

фебруар 11, 2017

Без обзира што унапред видим коментаре типа “иди ако ти не ваља” уз бујицу сочних псовки, једна слика са скорашњег годишњег одмора ми не излази из главе.

Ски школа за децу. Баш мали пилићи, чини се да боље скијају него што ходају. Предводи их насмејани инструктор. Правили су паузу и сада су се вратили ка стази, сви су ставили скије. Сви осим једног малог који не може панцерицом да убоде вез. Јер вез је спуштен, а он је лаган, па не успева да га откачи. Трудио се неко време, сви су га стрпљиво чекали, инструктор му добацује: “Јаче!” Онда на мени помало разумљивом страном језику каже осталој деци да помогну другару. Они усхићени скачу на тај непослушни вез, њих десеторо се труде да га откаче и церекају се, загрцну се од смеха. Мали чија је скија, стоји изнад њих и задивљено их гледа. Пошто успеју у мисији, он рашири руке, а сви га грле и смеју се. Онда дођу до инструктора и сви га загрле, нешто се шале.
Гледам то с потпуно блентавим изразом лица и мислим на два парка поред моје зграде. Кад год уђем у те паркове, има много деце истог узраста. Док шетам пса, често се стресем од псовки које чујем из тих малих уста. Звучи неприродно, жуља уши. Сваки пут се окренем да видим лице девојчице која изговара “пуши га”, и будем згрожена. Често мама или бака седи на пар корака од ње. Прича с мамом дечака који јој је узвратио: “Курво распала”. Нико не реагује. Ставим капуљачу, кренем даље. Много пута сам ставила ту капуљачу.
Док сам гледала те мале скијаше који су ме претворили у сентименталну слину с благотелећим изразом лица, мислим како су клинци из парка и ови – румени, фини и насмејани заправо потпуно исти. Сва та деца су дивна.
Нисте дивни ви, који сте решили да их имате, па сте у неком тренутку схватили да имате добар алиби да се не бавите њима, јер живите у Србији. А ту је све тешко, и нема се времена, и криза удара већ 20 година, грцате за парама, а ваша деца за пажњом.
Имам питање за родитеље деце из парка. На који начин вас је беспарица спречила да децу научите речима “изволи”, “хвала”, “молим”, “извини”, “волим те”? Кад су вас звали у вртић због првих проблема с дисциплином, шта сте урадили? Батине за дете или претња васпитачици? Можда сте негирали проблем уз “не знам шта му је, ја сам шокиран(а)”, а онда по изласку из вртића моментално почели да псујете?
Није вам пало на памет да сте ви најважнији модел понашања свом пилету? Ако оно користи одређен фонд речи, зар вам разговор није логичан корак?
Не знам када и како смо изгубили вољу и жељу да пазимо оно што нам је најважније. Сигурна сам да су и мамама које у парковима не чују и не виде разуздане клинце, они ипак приоритет. Живот би дале за њих, али не и пет минута разговора.
Као да се све свело на задовољавање базичних дечјих потреба – да имају кров над главом, једу, играју се и некако расту као коров. Онда израсту у бршљен. Мене бршљен у земљи која у многим сегментима личи на џунглу, заиста плаши. Јер једног дана у Србији ће живети само бршљени. Неће више бити ни белих рада ни љубичица. Земља ће нам постати шума из “Вештице из Блера”.
Кад мало порасту- кривићете школу, кад буду још већи- прећићете на систем, а они ће у средњим годинама за све оптужити баба ујну која живи у Америци и није им оставила наследство. Можда окриве и вас што су остали укопани, што је једина ширина коју поседују она у баратању псовкама и мржњом.
Слика је драги родитељи, ипак мало шира од оне коју имате када смркнути и уморни дођете с посла без воље за било чим. Време је релативно, а тај један сат дневно који не одвајате за своју децу може да угрози читаве генерације. Јер ваше дете ће једног дана имати децу, и тако у круг. Замислите своје унуке, праунуке, чукунунуке – уморне, безвољне, просте, бесне, како у 22. веку живе у Србији. Несрећни. Нигде цвећа, само мрачна шума пуна бршљена.
Људи, саберите се! Не дајте им да псују и пљују једни друге, научите их да се смеју, шале, праве керефеке и буду права деца. Чак и кад вас мрзи највише на свету. Ту обавезу сте прихватили када сте решили да их имате. Тргните се! Они порасту у трку. Не губите време. Покушајте да преваспитате прво себе, па онда и њих. Ништа не боли, а баш прија.
 
Извор: noizz.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


4 коментара на "Имам питање за родитеље деце из парка

  1. Radoznala каже:

    Setate psa u parku gde se deca igraju? Ok, jedno pitanje. Da li pocistite i prikupite “tovar” za njim posto obavi nuzdu u tom istom parku gde se igraju deca? #samopitam

    1. Vanja каже:

      Kakve to veze ima sa bilo cim iz teksta?
      Zena je pricala o nedostatku opsteg vaspitanja dece, vaspitanja za koje su roditelji odgovorni. Ne o kupljenju izmeta iz parka.
      Da ja vas pitam – koliko knjiga citate? Koliko puta ste zavideli prijatelju? Da li ste ikad detetu (ako ga imate) tutnuli tablet u ruke ili stavili ga ispred TV-a samo da cuti, umesto da se pozabavite time sto mu fali?
      Dosta moralisanja. Ovo su realni problemi.

      1. Gricko каже:

        I te kako ima veze…. model ponašanja društva koje okružuje decu te će se i sami potom tako ponašati (isto kao teta ili čika u parku neće pokupiti kucinu kaku jer vide da i drugi tako rade). Ima sličnih primera milion koje će dete videti van kuće i usvojiti, koliko god se mi trudili u kući da ga vaspitavamo.

        1. Jovanka каже:

          Mozda ce dete nekad i reagovati po ugledu na nekoga iz okoline, ali zato roditelji treba stalno da ih opominju i uce na sopstvenom primeru da ne postanu kao teta ili cika iz parka. I ja sam majka i niko mi ne moze dokazati da ce deca izrasti u neodgovorne i nevaspitane ljude ako im roditelji posvecuju dovoljno paznje, bez obzira u kakvom komsiluku zive i sa kakvom decom idu u skolu. Vaspitanje je stalan i dugotrajan proces i nema predaje i posustajanja. Znam da je tesko, ali ko je uporan i stalno prisutan u zivotu svoje dece, uspece!

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама