Један срећан дан у мом животу
Био сам са родитељима у посластичарници. Уживао сам у кремпити када је неки човек пришао за наш сто и замолио тату да нешто поразговарају.
Тата се убрзо вратио па су он и мама нешто причали, а ја сам играо игрицу на телефону. Нисам знао да се њихов разговор односи на мене и нисам обраћао пажњу на њих.
Мама ме је замолила да склоним телефон, јер су желели нешто да поразговарају са мном. Рекли су ми да су људи за суседним столом сниматељи и да треба у нашем граду да сниме неки филм.
Ја сам им се допао, јер им треба дечак са риђом косом и пегицама на носу. Нисам знао како да реагујем тог момента. Срце ми је убрзано лупало, дланови су ми се знојили, а хтео сам да вриснем од среће. Желео сам свима да покажем колико сам срећан. То што су ми се дланови знојили и срце убрзано лупало је било од треме. Нисам умео да опишем како се осећам. Био сам веома срећан, али сам се плашио да нећу успети добро да глумим.
Прешли смо за њихов сто, како бисмо наставили разговор. Мама и тата су разговарали са једним од тих људи, а овај други се обраћао мени. Разговарали смо о школи, о другарима и о глуми. Тај човек ми се веома допао. Био је пријатељски расположен и видело се да воли децу.
Трема је нестала а моје узбуђење је било све веће. Причао ми је о познатим глумцима који ће глумити у том филму. Када сам чуо да у филму треба да будем син мог омиљеног глумца, моја срећа се удвостручила.
Мама и тата су потписивали неке папире, а ја сам новог познаника питао све што ме је интересовало.
Време проведено са њима је нешто незаборавно. Следеће недеље треба да почне снимање филма.
Тог дана када сам упознао режисере и продуцента моја срећа је била огромна. Од тада се сваког дана увећава све више у ишчекивању моје прве улоге.
*****************************************************************
Дан кад сам била неизмерно срећна
Био је леп зимски дан. Кренула сам са баком у шетњу а утабан снег је шкрипао под нашим ногама. Мраз је мало штипао за образе, али ваздух је био свеж тако да ми то није сметало.
Бака ме је довела на клизалиште. Зачуђено сам гледала у њу, јер ми мама није дала да клизам из страха да се не повредим. Да није било баке никада не бих ни ролере научила да возим.
Стајале смо поред ограде гледајући другу децу како се спретно крећу по леду. Замолила сам баку да идемо, јер ми је било глупо да стојим и да гледам. А искрено, била сам и тужна само сам се трудила да бака то не примети.
Уместо да одмах напустимо клизалиште, бака ми је рекла да смо овде дошли са циљем. Њен циљ је био да научим да клизам. У првом моменту нисам знала како да реагујем. Истовремено сам се радовала и страховала. Радовала сам се што ћу стати на сличуге, а страховала због маме да се не наљути.
Изнајмили смо опрему и док сам се обувала, бака ми је понављала да немам чега да се плашим. Баки сам увек веровала, а и дубоко у себи сам мислила да умем да клизам иако никад нисам покушала.
Ушла сам на клизалиште држећи се за ограду. Пажљиво сам кренула десном ногом а затим левом. Направила сам пар корака исто као када сам први пут стала на ролере. Понело ме је усхићење. Клизала сам као професионалац. Мојој срећи није било краја. Нисам примећивала другу децу ни људе окупљене око ограде. Само бих повремено махнула баки.
Тог дана сам била неизмерно срећна. Наставила сам да идем редовно на клизање, а мама је престала да страхује.