Serija o kućama srpskih stvaralaca: šta smo sačuvali, a šta pustili da nestane

Deo prvi: Romantičari i realisti

Uvod u seriju

Tih i gotovo neprimetan paradoks u srpskoj kulturi koji mnogo govori o nama, traje već decenijama. Pesnicima podižemo biste, posvećujemo im književne nagrade, u njihovu čast organizujemo manifestacije. Ulicama i školama dajemo njihova imena, đaci uče njihove pesme napamet. A onda, pogledamo ono što je iza njih ostalo i kuće u kojima su živeli i stvarali i shvatimo koliko smo zapravo otupeli na umetnost i kulturu. Gotovo po pravilu, one su u privatnim rukama koje ne mogu da ih obnove, u ruinama koje čekaju da se uruše, u suterenima gde ih niko ne traži, ili — jednostavno više ne postoje.

Ovo je priča o jazu između simboličnog i stvarnog poštovanja. O tome šta znači slaviti pesnika, a zapravo ga se ne sećati.

U tri nastavka pratimo sudbine kuća u kojima su živeli i stvarali srpski pisci i pesnici — od romantičara 19. veka do modernista 20. veka. Neke kuće žive, većina propada, neke su nestale bez traga. Sve zajedno govore nešto važno o nama.

Vladislav Petković Dis (1880–1917): nebo na mestu krova

Bio je pesnik tame, melanholije i predosećanja — i nije slučajno da ga je takva sudbina i zadesila. Vladislav Petković, poznatiji kao Dis, rođen je 27. februara 1880. u Zablaću, moravljanskom selu desetak kilometara od Čačka, kao deveto od trinaestoro dece siromašnog domaćina Dimitrija Petkovića. Majka mu je umrla kada je imao godinu dana.

Dis je odrastao u bedi i kafanskim noćima, pisao stihove koji su drhtali od straha pred ništavilom — i koje nismo prestali da čitamo ni sto godina posle. „Nirvana“, „Mi čekamo cara“, „Možda spava“ — pesme koje su iz njega tekle kao da ih neko drugi diktira. Jovan Skerlić ga je prezirao kao pesnika dekadencije; publika ga je obožavala. Potonuo je u dugove i piće, a onda se izvukao: oženio se Hristinom Tinkom, dobio ćerku, pokušao da živi normalno. Ćerka mu je nastradala u požaru. Dis je 1917. krenuo u izgnanstvo, i brod na kojemu je plovio pogodila je torpeda nemačke podmornice. Telo mu nikad nije pronađeno.

Šta je ostalo od kuće? U Zablaću stoji ruina. Metalnim rešetkama zamandaljena su vrata, prozori su iskrivljeni, stakla polomljena. Unutra: šut, nered, i rupa na krovu. Grad Čačak svake godine organizuje „Disovo proleće“ — pesničku manifestaciju, svečanosti, recitale. U Zablaće retko ko svrati. Obnovu sprečavaju nerešeni imovinsko-pravni odnosi između 18 naslednika koji se ne mogu dogovoriti. Meštani kažu da ne smeju ništa da diraju — a grad ništa ne preduzima.

Đura Jakšić (1832–1878): pesnik kome su dve kuće donele dve sudbine

Malo je srpskih stvaralaca koji su živeli tako burno i pisali tako strastveno kao Đura Jakšić. Rođen u Srpskoj Crnji u Banatu, u porodici sveštenika, školovao se za slikara u Beču i Minhenu — ali ga je romantični zanos uvek vraćao u bunt, politiku i pesmu. Pisao je drame i pesme koje su plamtele rodoljubljem, slikao portrete i istorijske kompozicije, radio kao seoski učitelj po Srbiji, menjao mesta, izbegavao vlasti, provodio noći u kafanama. Bio je „književnik bez zanimanja“ — tako mu je pisalo na putnoj ispravi, jer vlasti nisu znale šta drugo da upišu.

Umro je u novembru 1878. u sirotinjskoj sobi u Skadarliji. Na sahrani mu je prisustvovala gotovo polovina Beograda koji je tada brojao 25.000 stanovnika.

Šta je ostalo od kuće: Dve kuće, dve potpuno različite sudbine.

Kuća u Skadarliji, na adresi Skadarska 34, postala je kuća kulture: renovirana je 1986, u njoj se redovno organizuju književne večeri i dodeljuju nagrade za poeziju. Živi — ali ne bez pritiska: Ustanova kulture „Parobrod“ je svojevremeno predložila da se u njoj otvori vinoteka. Pisci i akademici su digli glas. Predlog je odbijen — za sada.

Kuća u Kragujevcu, gde je Jakšić živeo dok je predavao crtanje u gimnizji, nikada nije bila zaštićena. Srušena je 2018. Na njenom mestu izgrađena je nova zgrada od 360 kvadrata. U donjem delu planirana je degustacija i prodaja šumadijskih rakija i vina. Etnolog Borivoje Radić rekao je za Radio Slobodnu Evropu da ta priča skriva daleko veći problem: u Kragujevcu postoje kuće iz 19. veka koje su zaista pod zaštitom — i godinama propadaju bez ijednog konzervatorskog zahvata.

Vojislav Ilić (1862–1894) i porodična kuća Ilić: nestali književni salon

Vojislav Ilić umro je od tuberkuloze u 32. godini — ali je u tim kratkim godinama uspeo da uvede evropski duh u srpsku poeziju. Sin pesnika Jovana Ilića, odrastao je okružen knjigama i razgovorima koje su mu bili bolje obrazovanje od svake škole. Ženidbom Tijanom, kćerkom Đure Jakšića, a potom tugom za njenom ranom smrću, i Vojislav je živeo tragično i strastveno. Pisao je pesme zimskog i jesenjeg pejzaža, elegije i rodoljubive poeme — i umro pre nego što je dostigao svoju zrelost.

Ali priča o kući Ilića veća je od Vojislava. Kuća u tadašnjoj Vidinskoj ulici — na uglu današnjih Palmotićeve i Džordža Vašingtona u Beogradu — bila je, prema rečima Branislava Nušića, „jedini književni klub u prestonici“. Kroz nju su prodefilovali Zmaj, Jakšić, Kostić, Sremac, Lazarević, Matoš, Skerlić, Nušić, Domanović — gotovo svako ko je nešto značio u srpskoj književnosti osamdesetih i devedesetih godina 19. veka. „Na pragu te kuće susretala se stara romantična književnost koja je već izumirala, i nova, realistična, koja se umesto nje javljala“, pisao je Nušić. Iz iste kuće ponikla su četvorica pesnika — Vojislav, Dragutin, Milutin i Žarko Ilić.

Šta je ostalo od kuće: Kuća je sagrađena 1864. i srušena krajem tridesetih godina 20. veka. Na mestu gde se nalazila danas nema nikakvog spomen-obeležja. Ni ploče. Ni kamena. Mesto gde je procvetala cela jedna epoha srpske književnosti danas je anonimni beogradski ugao.

Dragutin Ilić (1858–1926): pionir svetske distopije, zaboravljen grob

Dragutin, najobrazovaniji od Ilića, ostavio je dela koja nauka i danas otkriva. Njegova drama Posle milijon godina, objavljena 1889, jedno je od prvih distopijskih i naučnofantastičnih dela u svetskoj književnosti — anticipirala je Zamjatina, Hakslija i Orvela za decenije. Pisao je romane, preveo prvu srpsku biografiju proroka Muhameda, bavio se spiritizmom i odbijao da se savija pred vlastima. Zbog kritike kralja Milana Obrenovića bio je prognan iz Srbije na duži period.

Šta je ostalo: Na Novom groblju u Beogradu, parcela 22, grobnica 2III — tišina. Grob mu nije posebno obeležen. Kuće iz kojih je pisao nema. Ni muzeja, ni spomen-sobe, ni ploče.

Milovan Glišić (1847–1908): začetnik srpske pripovetke, bez traga na rodnom mestu

Odrastao je u selu Gradac pored Valjeva u nepismenoj porodici — i sam naučio da čita i piše pre nego što je krenuo u školu. Otišao je u Beograd sa 17 godina, služio po kućama, završio gimnaziju, studirao filozofiju, radio kao korektor, dramaturg, upravnik Narodne biblioteke. Bio je otac srpske realistične pripovetke seoskog života. „Glava šećera“, „Roga“, „Šetnja posle smrti“ — dela koja su u školskim čitankama više od sto godina. Uz to, preveo je Gogolja, Tolstoja, Gončarova i upoznao srpsku publiku s ruskim realizmom. Umro je u Dubrovniku, gde je otišao na lečenje.

Šta je ostalo od kuće: Ništa. Bukvalno ništa. Tamo gde je nekada bila kuća i okućnica — prorasla šuma i trnjak. Ne postoji ni tabla, ni kamen, ni putokaz. Valjevo je 2017. imalo manifestacije povodom 170 godina od Glišićevog rođenja — ali tada niko nije ni predložio da se rodno mesto obeleži. „Sami Valjevci ne znaju gde mu je bila kuća“, pisao je jedan lokalni portal. Spomen-dom koji je postojao od šezdesetih — nekadašnja kafanica s malom postavkom — zapušten je i zatvoren. Nagrada „Milovan Glišić“ za zbirku pripovedaka počela je da se dodeljuje sedamdesetih, pa je ubrzo ukinuta i nikad obnovljena. Valjevska podvala, mogao bi da kaže sam Glišić.

Milica Stojadinović Srpkinja (1828–1878): dvaput zaboravljena

Bila je prva Srpkinja koja se posvetila književnosti, slavljena kao „Vrdnička vila“, saradnica svih važnih listova svoga doba, prva žena ratni izveštač — pisala je o bombardovanju Beograda 1862. i da svet to zna. Bila je i prva počasna članica Srpskog učenog društva (prethodnice SANU). Njen dnevnik U Fruškoj gori dragocen je dokument epohe.

Umrla je 1878. u Beogradu — zaboravljena i u potpunoj bedi. Sahranjena je u dvorištu manastira Vrdnik.

Šta je ostalo od kuće: U Vrdniku stoji kuća u kojoj je provela veći deo svog stvaralačkog života. Status: spomenik kulture od velikog značaja od 1950. godine. Stvarnost: fasada otpada, zidovi pucaju, umesto stakla na prozorima stoji cerada. Kuća nije obnavljana ni jednim konzervatorskim zahvatom od proglašenja. U privatnom je vlasništvu. Po zakonu, vlasnik je dužan da je održava. Niko ne kontroliše, niko ne pomaže.

Ona je umrla zaboravljena. Njena kuća propada zaboravljena, 145 godina posle nje.

Nastavak: Modernisti i pesnici prve Jugoslavije — Isidora Sekulić, Branko Miljković, Milan Rakić, Milutin Bojić, Branko Radičević