Najvažniji školski predmeti do detetove 12. godine su fizičko, muzičko i likovno, smatraju stručnjaci. Njihov značaj za razvoj kreativnosti kod najmlađih, za zdrav život i formiranje sklonosti prema pravim vrstama umetnosti (u situaciji kada mediji nameću pogrešne) nemerljiv je. Ipak, ovi predmeti u našem obrazovnom sistemu, ali i iz ugla roditelja, često su nepravedno skrajnuti.
Nekada se crtalo mnogo više nego danas. Bojica i lopta bile su glavne igračke, a sada su to uređaji. Kako je to uticalo na decu, da li su se ona promenila, kako roditelj može da prepozna i neguje talenat za umetnost, kao i zbog čega je to važno, za Zelenu učionicu govori Jovan Gligorijević, nastavnik likovne kulture u OŠ „Skadarlija” i stručni saradnik za likovne predmete na Visokoj strukovnoj školi za odevnu tehnologiju i menadžment.
Jovan je i autor udžbenika za Likovnu kulturu za 1. i 2. razred osnovne škole Izdavačke kuće ,,Freska”, a trenutno priprema udžbenik za Likovnu kulturu za 3. razred osnovne škole. Udžbenik za 1. razred ušao je ove godine u najuži izbor za nagradu „Najbolji evropski udžbenik” (BELMA).
Pre svega, da li se slažete s tim da su predmeti kao što su likovno i muzičko nezasluženo marginalizovani u našem obrazovnom sistemu i zbog čega je tako?
Izgovorite na roditeljskom sastanku, na času odeljenjskog starešine, na Skupštini stanara, na slavi kod rođaka, bilo gde, pa i na stručnim skupovima da su likovno i muzičko važniji od nekog drugog predmeta i dobićete samo skeptične i zbunjene poglede. Misliće da se zavitlavate. Takva je moda. Kultura je aut. Počev od bontona koji se pretvorio u sarkastičnu političku korektnost do skandaloznih nastupa ljudi koji predstavljaju autoritete, izgradnji opšteg kulturnog miljea doprinose i naslovi na trafikama, najpopularniji televizijski programi, muzička industrija, uzdizanje opskurnih likova sa osobinama sumnjivog kvaliteta… Distopijska budućnost na koju smo upozoravani upravo od umetnika i književnika sad je naša stvarnost. Nadrealni mulj i pragmatičnost. Ko još uči engleski da bi čitao poeziju?
Nisam upoznat postoji li uopšte neka strategija za kulturu. Ne vidim je. Pretpostavljam da se, ako i postoji, sastoji od fraza sličnih horoskopu, pa svako može da ih protumači kako hoće. Na primer, u svakom dokumentu vezanom za školstvo piše da je umetnost važna i da deca treba da budu kreativna, i sve tako, najblagonaklonjenije. Istovremeno, od šestog razreda naviše imamo po jedan čas nedeljno predviđen za nastavu likovne kulture. U srednjim školama likovnog i muzičkog često ima samo godinu ili dve. S druge strane, u mnogima ih uopšte nema. Kao da medicinska sestra ne treba da ima nikakve veze sa umetnošću. Ni matematičari, bankari, energetičari… To je užasna poruka koja se šalje naciji. Zamislimo da je toliki fond časova maternjeg jezika ili matematike. Eto, tako je u umetnosti, imamo jedva pismeno stanovništvo.
Zašto je likovna kultura važan predmet?
Školsko gradivo čine naučne istine s kojima se ne može improvizovati. Ne možete reći da je Afrika tu negde, na severu, ili da je zbir dva broja isto što i njihova razlika. Postoje jasna i veoma važna pravila čak i u muzičkom i fizičkom, pa su deca pod stalnim pritiskom da negde ne pogreše i rastu sa ubeđenjem da je rešenje uvek samo jedno. Likovna kultura tu dođe kao predmet za izučavanje slobode. Imate određene smernice po pitanju teme, tehnike, materijala, načina, imate neki cilj, ali načini na koje možete do njega doći su bezbrojni. Ako ga i ne ostvarite, lako se može desiti da pronađete i ostvarite neki drugi, novi cilj. Svaka greška može biti pretvorena u kvalitet. Svaka slučajnost u uzbudljivo iznenađenje. To je oblast u kojoj više nego u bilo kojoj drugoj dete može eksperimentisati. Ona podstiče maštu, divergentno, analitičko i kritičko mišljenje. To je važno ne samo za sve školske oblasti već i za razvoj ličnosti.
Da li lako prepoznate decu sa talentom za umetnost i da li taj talenat čini da su oni posebni i na drugim poljima?
Likovna umetnost ima mnogo vidova. Taj famozni „talenat” podrazumeva sklonosti, sposobnosti i veštine. Ako neko ispunjava samo jedan od uslova, lako će razviti i druga dva ako ima želje, volje, uslova i podrške. Tu se često greši, pa se izdvajaju samo deca sa izuzetnim sposobnostima ili veštinama, dok se ona koja imaju samo sklonosti, olako preskaču. Ako neko u mlađim razredima ne ume „lepo” da nacrta kuću ili drvo, ne znači da to ne može da nauči ili da neće postati fotograf.
Na svetu ima mnoštvo velikih umetnika koji prave zadivljujuća dela, iako im se crtačke veštine završavaju na Čiča Gliši. Pitanje je i šta su zapravo crtačke veštine. Šagal je kao dete pobegao iz škole crtanja, jer nije razumeo zašto bi morao da crta gipsane odlivke grčkih skulptura koji su ga plašili.
Nije lako prepoznati talenat i naš posao podrazumeva da svakome damo šansu. Naravno, ima dece koja, kao i u svakoj drugoj oblasti, odskaču i ona često zaista jesu na neki način posebna, ali opet to mogu biti na sijaset različitih načina. Neka su, jednostavno, sposobna za svaki zadatak sa kojim se susreću, neka su drastično senzibilnija od drugih, a neka se pronalaze u umetnosti, jer im ona pruža utočište.
Duži niz godina radite sa decom i od masovne pojave digitalnih uređaja čini se da deca sve ređe posežu za bojicama i papirom da bi se zabavila. Da li primećujete tu razliku u odnosu na okolnosti pre deceniju ili više i da li deca zaista danas manje razvijaju svoju kreativnost? Kako to na njih utiče?
Većina dece se češće igrala, nego crtala i pre pojave računara. E sad, slažem se da su preskakanje konopca ili ćorave bake zdravije za fizički razvoj i da je pantomima izražajnija od emotikona. Ali igra je igra. Da li zbog toga manje crtaju ili slikaju, ne znam. Rekao bih ne. Te sprave su alat. Postoji bezbroj programa za crtanje, 3D modelovanje, pravljenje sajtova i animiranih filmova, koje deca koriste. Pre desetak godina, kukali smo kako nemamo sredstva da nešto snimimo, a danas svako dete ima fotoaparat i kameru u džepu.
Problem koji ja vidim je Gugl kao izvor ideja. To je neodoljiva prečica. Dete u trenutku dobija na hiljade gotovih rešenja od kojih je većina rad profesionalnih umetnika, frustrirajuće dopadljivijih nego što bi samo moglo da smisli. Kopirajući ih sa ekrana, ono zaobilazi skoro ceo kreativni proces.
Mašta je jedna od naših najvažnijih sposobnosti i najvećih pokretača, a slična je mišićima. Ako je vežbate, radiće bolje, a ako kopirate slike s interneta, atrofiraće.
Mnogi smatraju televizore krivcima za uludo utrošeno dečje vreme. Sve to je opet pitanje neke društvene strategije. Pretpostavljam da bi veliki broj dece rado pratio kvalitetne emisije kada bi one bile sve na jednom kanalu, unapred složene po uzrastu kome su namenjene, sinhronizovane na srpski i kad bi programska šema bila jasna. Dok to neko ne uradi, roditeljima je lakše da TB plombiraju na jednom od dečjih kanala na kojima su edukativni sadržaji retkost, a u koje deca, uglavnom, zure. Mada stoji i to da bi deca sigurno radila nešto drugo kad bi TV bio isključen.
Čime ste se vodili prilikom rada na udžbenicima za mlađe osnovce u izdanju IK „Freska”? Šta je to što treba da nauče deca mlađeg školskog uzrasta kada je reč o likovnoj umetnosti?
Vodio sam se savetima svog oca Ljube, istoričara umetnosti, koji je glavni krivac za direktan način izražavanja koji sam koristio. On me je osvestio da je uobičajeno precizan rečnik udžbenika istovremeno i dosadan, odbojan, pa čak, paradoksalno, i nerazumljiv. Trudio sam se da tu pronađem neku ravnotežu i postignem atmosferu što sličniju onoj u dečjim knjigama koje sam voleo kao mali ili u „Politikinom zabavniku”. I onda, da kroz tu atmosferu provučem sve ono što piše u planu i programu, uputstvima za njegovo sprovođenje i standardima kvaliteta udžbenika. U njima piše mnogo toga, a u nekoliko prevedenih reči, deca treba da razmišljaju o svemu što vide, da preispituju, da traže uzbuđenje, da nauče da koriste neke alate i materijale, da eksperimentišu, da nauče nekoliko pojmova, da ne prihvataju sve zdravo za gotovo, da rade na saradnji i toleranciji i da uživaju u onome što prave i naprave.
Učitelje će, s obzirom na reformu obrazovnog sistema i plana i programa, sigurno zanimati i kako sprovodite nastavu s međupredmetnim kompetencijama. S kojim predmetima se likovno najbolje može povezati?
Ne znam s kojim predmetom ne može. Mislim da bi kroz većinu časova trebalo provući fizičko, muzičko i likovno. Kroz razne oblike igre, pozorišta, panoa, likovnih radova. Probajte da idete po ulici koristeći samo čulo sluha. Može se, ali nije lako, prijatno ni bezbedno. Tako je i u nastavi. Što više čula je uključeno, lakše ćemo se snaći.
Vaš udžbenik za prvi razred ušao je i u najuži izbor za nagradu „Najbolji evropski udžbenik”. Šta verujete da ga je izdvojilo od ostalih?
Prijatna je ta čast, nema šta. A šta mislim da je drugačije od drugih udžbenika već sam pomenuo – pre svega ljudsko, toplo obraćanje, pretpostavljam. Malo vica. Poštovanje. Ukazivanje umesto podučavanja. Prateći materijal u kutiji i reprodukcije umetničkih dela koje deca slažu iz delova, a na čijoj pozadini se nalaze zadaci za rad. Imao sam i sreće što su tu bile Ivana Benović i Gordana Knežević Orlić iz izdavačke kuće koje su podržale moje ideje. Veoma sam im zahvalan. Ipak, proći će još puno vremena dok udžbenici ne budu izgledali onako kako ja mislim da treba. Mislim da bi taj posao trebalo dati ljudima kao što su Rastko Ćirić, Petričić i Bob Živković, uz slobodu da izaberu saradnike za sve oblasti. Takve knjige bi deca progutala i sve bi znala. Ovako, dok god se držimo akademizma i stručnih pisaca udžbenika u nižim razredima, ostaće istina da bez muke nema nauke.
Na kraju, šta biste savetovali učiteljima, vaspitačima i roditeljima kada uoče vanredan talenat i ljubav prema crtanju kod deteta?
Kolege već znaju sve što bih mogao da kažem i u školama rade sve ono što mogu. A roditeljima bih poručio da imaju vremena i strpljenja da saslušaju kad im deca pričaju o onome što su napravila i da pritom ne gledaju u telefon. Da razgovaraju s njima o svemu i svačemu. Da obezbede što raznovrsnije materijale za likovno stvaranje. Da, ako postoji tehnički problem, pokušaju da pomognu. Da stave nekoliko enciklopedija umetnosti ili umetničkih monografija nadohvat ruke. Naravno, ako postoje uslovi, što različitije umetničke radionice su uvek dobrodošle. Ukratko, roditelji treba da pruže uslove i podršku detetu, ali da puste da stvari idu svojim tokom.
Intervju vodila: A. Cvjetić