Milica Matić je mama iz Beograda koja dobro zna koliko vremena zna da prođe od prve sumnje do prve injekcije. Njeno dvoje dece je godinama primalo hormon rasta – sin je terapiju završio pre nekoliko meseci, u osamnaestoj godini, dok je ćerka i dalje na lečenju. Njena priča nije usamljena: prema procenama stručnjaka, u Srbiji trenutno između 2.000 i 2.500 dece prima terapiju hormonom rasta, a lekari se slažu da veliki broj porodica do endokrinologa stiže kasnije nego što bi trebalo.
Prosečno dete raste između četiri i pet centimetara godišnje. Kada ta brojka padne ispod dva centimetra godišnje, to je signal da nešto nije u redu i da je potrebna dodatna provera kod endokrinologa. Problem je što se usporavanje rasta teško primeti golim okom iz dana u dan – zato lekari insistiraju da se dete redovno meri i da se rezultati beleže, a ne procenjuju na oko.
Roditeljima se savetuje jednostavna, ali efikasna metoda: merenje visine kod kuće, po mogućstvu na vratima ili zidu, u redovnim intervalima. Osim brojki, koristan pokazatelj je i to koliko često dete „izraste“ iz garderobe i obuće, kao i kako izgleda u poređenju sa vršnjacima u razredu ili na igralištu.
Sistem je, bar na papiru, uređen tako da propusta ne bi trebalo da bude. Prema Nacionalnom vodiču za zdravstvenu zaštitu žena, dece i omladine, predviđeno je čak 17 sistematskih pregleda na kojima se meri telesna visina i težina, a dodatnih osam ukoliko se uoči problem.
Šta lekar zapravo gleda
Kada dete prvi put dođe kod dečjeg endokrinologa, jedna izmerena visina gotovo ništa ne znači. Dr Sanja Panić Zarić, iz Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije „Dr Vukan Čupić“, objašnjava da su mnogo važniji podaci o tome kako je dete raslo tokom prethodnih godina – takozvana karta rasta pokazuje da li dete i dalje prati svoj kanal rasta ili je došlo do zastoja koji zahteva dalju obradu.
Hormon rasta pritom nije važan samo za telesnu visinu – učestvuje u regulaciji metabolizma i utiče na zdravlje kostiju i kardiovaskularnog sistema, zbog čega pravovremeno lečenje ima značaj za celokupno zdravlje deteta. Dijagnostika se, kako navodi dr Panić Zarić, sprovodi postepeno, u nekoliko faza, a jedan od standardnih koraka je i praćenje koštane zrelosti, najčešće snimanjem šake – jer koštani uzrast ne mora uvek da odgovara godinama upisanim u zdravstvenu knjižicu. Ako se pri retestiranju potvrdi da je nedostatak hormona rasta trajan, terapija se nastavlja i u odraslom dobu; ako je poremećaj bio prolazan, lečenje se u nekom trenutku obustavlja.
Zanimljivo je i to da poremećaji rasta podjednako pogađaju dečake i devojčice, ali se roditelji dečaka češće obraćaju lekarima – trend koji, kako kaže dr Panić Zarić, nije specifičan samo za Srbiju, već je prisutan širom sveta.
Uzroci: od porodičnog niskog rasta do ozbiljnih bolesti
Dobra vest je da je, prema istraživanjima, čak oko 89 odsto dece koja izgledaju niže od vršnjaka zapravo potpuno zdravo – reč je o takozvanom „zdravom niskom rastu“, koji je posledica porodičnog nasleđa ili konstitucionalno usporenog sazrevanja, a ne bolesti.
Kod preostalog procenta, uzroci mogu biti raznovrsni. Doc. dr Maja Ješić, pedijatar-endokrinolog na Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj, ističe da su nedostatak hormona rasta i nedostatak hormona štitaste žlezde najčešći endokrinološki uzroci niskog rasta kod dece. Pored njih, u obzir dolaze i intrauterusni zastoj u rastu, celijakija (alergija na gluten), različiti genetski sindromi poput Tarnerovog sindroma, hronične bubrežne, plućne ili srčane bolesti, kao i dugotrajna terapija visokim dozama glukokortikoida.
Urođeni nedostatak hormona rasta se, prema rečima dr Ješić, najčešće uočava tek posle druge godine života, a među stečenim uzrocima navode se ozbiljne povrede glave, tumori, infekcije centralnog nervnog sistema i zračenje glave.
Dve zablude koje koštaju izgubljeno vreme
Lekari se u razgovorima sa roditeljima najčešće susreću sa dva ustaljena, ali pogrešna uverenja. Prvo je da će dete „porasti u pubertetu“ i da zaostatak nije razlog za brigu. Drugo je savet da se dete „da na košarku“, kao da fizička aktivnost sama po sebi može da nadoknadi hormonski deficit. Stručnjaci upozoravaju da nijedna sportska aktivnost ne može zameniti terapiju kada je uzrok hormonski, a da odlaganje javljanja lekaru zbog čekanja na „pubertetski skok“ često znači propušten najbolji period za lečenje – budući da se najveći deo ukupnog rasta, čak oko 85 odsto, odigra pre puberteta, dok sam pubertet donosi svega oko 15 odsto konačne visine.
Zato je poruka lekara nedvosmislena: niska visina roditelja jeste najčešće objašnjenje zbog čega je i dete niže, ali to ne sme biti razlog da se posumnjani poremećaj ne proveri kod endokrinologa.
Kada se dijagnoza potvrdi, deca se u Srbiji leče injekcijama hormona rasta, čiji trošak pokriva Republički fond za zdravstveno osiguranje. Lečenje traje sve dok dete ima zadovoljavajući prirast visine, što najčešće znači – godinama, sve do završetka koštanog sazrevanja. Ranije započinjanje terapije omogućava duži period delovanja leka i, po pravilu, bolje krajnje rezultate.
Šta roditelji treba da zapamte
Pratite rast deteta redovno – po mogućstvu merenjem kod kuće između sistematskih pregleda.
Manje od 4–5 cm rasta godišnje (a posebno manje od 2 cm) je razlog za javljanje pedijatru ili endokrinologu.
Obratite pažnju na to koliko često dete menja veličinu odeće i obuće i kako izgleda u poređenju sa vršnjacima.
Ne odlažite pregled očekujući „pubertetski skok“ – najveći deo rasta odvija se pre puberteta.
Niska visina roditelja ne isključuje potrebu za pregledom ako se posumnja na usporavanje rasta.
Terapija hormonom rasta, kada je indikovana, dostupna je i pokriva je zdravstveno osiguranje.