Велики број родитеља деце узраста до 4 године доживео је ситуацију да се дете зацени од плача. Деца плачу или се љуте, дете се обично баца и вришти а код неке деце потом дође и до зацењивања.
Зацењивање (или стручно респираторне афективне кризе, назив који користе педијатри) су епизоде краткотрајног престанка дисања са могућим краткотрајним губитком свести и променом тонуса тела непосредно после догађаја који изазва јаке емоције или бол код млађе деце. Јавља се код 5% деце узраста 6-18 месеци, пођеднако је присутно код дечака и девојчица а најчешће престаје када дете одрасте, до 6. године. И родитељи деце која се зацењују скоро увек су имали ове епизоде као мали. Некада се јавља код анемичне деце.
Зацењивање се увек догађа у будном стању, испровоцирано је бесом, љутњом или јаким емоцијама. Обично је присутно код темпераментније деце. Деца се зацењују у моменту када не успеју да истерају по свом плану, када су љута или уплашена или кад осете бол или неку трауму.
Типичан напад зацењивања траје између 2 и 20 секунди. Постоје две врсте напада: плави и бели напади. У току плавог напада дете плаче, форсирано издише, потом краткотрајно престане да дише, затим има израз лица као да плаче без гласа, а онда промени и боју коже – поплави. Некада после зацењивања деца краткотрајно изгубе свест па се родитељи веома забрину. Уколико престанак дисања траје дуже од 10ак секунди, могу се јавити и трзаји мишића и укоченост тела па се родитељи а и лекари при првим епизодама забрину да се ради о епилепсији. Већина деце се потпуно опораве већ у току првог минута од почетка напада и врате се нормалним активностима. Нека деца плачу или вриште после зацењивања, а нека легну да спавају.
Бледи напад се јавља чешће од плавог као одговор на бол, повреду или страх, често при ударцу у главу. Дете осети ударац, падне, плаче кратко, срчана радња почне да буде нешто спорија, дете се озноји, промени боју-побледи и опорави се брзо.
Свако пето дете има и плаве и беле нападе у различитим периодима одрастања.
Педијатру се треба обратити при првом нападу зацењивања, увек ако се зацењивање први пут јави пре 6 месеци или после 4.5 године, ако су напади учестали, снажни, ако трају дуже од минута и ако се напади десе током храњења или мењања пелена.
Дијагноза се поставља уз добро узету анамнезу, комплетним педијатријским и по потреби и неуролошким прегледом. Налаз ЕЕГ-а је код ових напада потпуно уредан.
Ови напади су потпуно безопасни и престају сами од себе,како дете расте.
Родитељи се увек забрину када дође до зацењивања али постоји нешто што може да помогне: Уколико имате темпераментно и остљиво дете, чим почне да плаче узмите га нежно, умирите га и помазите и покушајте да спречите прекомерни развој емоција које воде у краткотрајни престанак дисања и губитак свести.
Не треба звати хитну помоћ, нити реанимирати дете, нити дете поливати водом. Kада се напад заврши помазите и загрлите дете. Без обзира на ове манифестације беса код деце, немојте деци подвлађивати како бисте спречили нападе, јер деца ће лако осетити ваш страх. Немојте да напад буде разлог зашто је дете успело да истера по своме. Ове нападе свакако можете ублажити ако разговарате са дететом, објашњавате му ситуације због којих је дете узнемирено (селидба, вика, свађа са другарима или развод родитеља). Понудите детету да вас загрли сваки пут када се осети љуто или бесно. Охрабрите дете да разговара о својим емоцијама. Немојте викати на дете зато што се заценило. Водите рачуна да дете лепо једе и спава, а да у кући влада мир. Уколико се зацењивање дешава често, дете вероватно зна и само да изазове напад јер види реакцију својих забринутих родитеља. Понудите детету да изабере од две могућности које Вама обе одговарају – дете ће се осетити важно и мислиће да не мора да се зацењује како би остварило свој циљ. Уколико дете плаче и зацењује се јер нешто није добило, одмах и без много објашњења и правдања склоните дете из новонастале ситуације, и јасно му покажите да оваквим понашењем ништа не добија.
Зацењивање може бити одличан повод да се детету поставе границе, да дете усвоји нове вештине које су му неопходне да би се развило у самосталну, емоционално стабилну и социјално прилагођену личност. Треба бити стрпљив и смирен родитељ и из ових непријатних фаза одрастања изаћи срећан што гајите једно темпераментно дете са својим ставовима.
Др Милена Николић, педијатар
Извор: Мојпедијатар