Када је квалитет школа у питању, треба поставити следеће питање

Колумна: Сунђери & Креде
Борис Јашовић

“Нећу, нећу дијаманте, суво злато брилијанте”
Халид Бешлић

“Ако немамо добре средње и основне школе, шта очекујемо – метеорска киша дијаманата да падне, па да будемо сви срећни”, изјавио је министар Шарчевић поводом ко зна којег по реду захтева просветних радника да им се побољша социјални положај.
(Пронађите на музичком уређају велики хит Битлса “Lucy In The Sky With Diamonds”, затим одврните потенциометар до даске, и пређите на следећи пасус).

Одмах, на почетку, треба поставити два логична питања – Шта су добре средње и основне школе, према мишљењу министра Шарчевића? И да ли ће просветни радници коначно завредети плату достојну изнадрепубличког просека?

ЗА САДА БЕЗ ДОБРОГ ОДГОВОРА

Када је квалитет школа у питању, треба поставити следеће питање – да ли су добре основне школе оне у којима прваци тегле ранчеве од 50 кила живе ваге свакога дана, током двадесетпеточасовне радне недеље (па макар и у школским униформама), а осмаци уместо да уче како да кажу “добар дан” и “довиђења”, размишљају како да пребијају противничке навијаче на утакмицама “високог ризика”, или како да “убоду” добитну комбинацију квота у спортској кладионици, и од тих пара пазаре диплому.

Исто тако, треба поставити и следеће питање – да ли су добре средње школе оне у којима се деца образују да постану професионалци у озбиљним државним системима, али без перспективе запослења у истим.

Узмимо као пример Железничку техничку школу у Београду, која се савршено уклапа у концепт дуалног образовања, дочим држава тај потенцијал не препознаје у стратешком смислу. Замислите да таква једна школа, са полувековном традицијом, у којој раде проверени стручњаци за железнички систем, кубури са уписом ђака!

Железнички систем је перспективан, барем према стратешким плановима владе, те би стога било логично да школа у којој раде доказани експерти за железнички саобраћај, функционише као центар за регрутацију будућих професионалних железничара. Али, авај, уместо да тако заиста и буде, влада подржава отварање интерних центара за преквалификацију радника унутар самог система железнице, и на тај начин заобилази Железничку школу, показујући истовремено да јој прича о дуалном образовању, стручности испред политике, и побољшању квалитета образовања и васпитања, уопште није битна.

ПРОСВЕТНИ МОТОР СА УНУТРАШЊИМ САГОРЕВАЊЕМ

“Просвета је мотор друштва”, подвлачи црвеном хемијском (три пута), министар Шарчевић. Замислимо ли се, међутим, над министровом механицистичком дефиницијом просвете, схватићемо да је она поприлично девастирана у пракси. Јер док у теорији све штима како треба (просвета треба да представља добро науљен мотор друштва који без проблема достиже убрзање од 100 километара на сат за свега пет секунди), дотле у пракси тај мотор поприлично штуца. Штавише – стење, грца, прескаче, продувава малчице кроз иберлауф, тресе, лупа, удара, свећице му раде 20 одсто слабије него код полиције или социјалног рада који представљају моторе државног система контроле и надзора.

Посебна прича су односи унутар самог просветног мотора са унутрашњим сагоревањем. Евидентан је на пример недовољан ниво уља у картеру (ниво зараде), који утиче на рад коленастих вратила (просветни радници), при чему глава мотора (просветитељска суштина образовања), трпи спољне ударце неолибералних реформи (легитимација кроз нетом усвојен Закон о основама система образовања и васпитања), што спречава блок мотора (синдикати просветних радника), да масовније обједине просветаре, будући да синдикална кондиција потоњих незадрживо испарава кроз иберлауф (вентил блока мотора са унутрашњим сагоревањем).
Тако стоје ствари са мотором који покреће ово друштво!

САМИ СЕБЕ САПЛИЋЕМО

“Не могу да прецизирам колико ће бити повећање плата у просвети… То ни Ана (читај – премијерка Брнабић) не зна… Али је зато ММФ задовољан реформама у области просвете… То је сектор који је дуго сам себе саплитао”.

Дакле, од ММФ-а, од његовог задовољства или незадовољства спроведеним реформама у области образовања и васпитања Републике Србије, зависи судбина просвете и просветних радника. Илити, другим речима казано, од квантитативних величина (привредног раста, макроекономских пројекција), зависи квалитет образовања и васпитања у овој земљи! Уосталом, као што рече министар, просветари су сами себе саплитали унутар мотора који покреће читаво друштво. Али, пошто је поменута реченица ситуирана у прошло време, то би онда могло значити како су просветни радници престали да саплићу сами себе, те да ће оберучке прихватити дар са ММФ неба, у виду повећања плата за читавих 10 одсто. (Ура! Победили смо! Фискални савет је заговарао повећање од само 5 одсто!)

ПРОСВЕТНИ РАДНИЦИ У КАСТИНСКОМ СИСТЕМУ ПЛАТНИХ РАЗРЕДА

Плате су ниже за 20 одсто од плата полицајаца, лекара, социјалних радника, и 16 одсто ниже у односу на републички просек – кажу у појединим синдикатима просвете. Зато ови синдикати траже повећање просветарских плата за 20 одсто, како би се просветни радници (најпре) изједначили са осталим државним службеницима који примају исподпросечну плату. Уколико, пак, до тога не дође, уколико се, дакле, плате просветара не изјадначе са платама полицајаца, лекара и социјалних радника, онда ће Закон о запосленима у јавним службама (којим се уводе платни разреди), трајно прикуцати просветне раднике за последњи платни разред у хијерархији платних разреда, па они више никада неће бити у могућности да сустигну полицајце, лекаре и социјалне раднике.
Типичан кастински систем.

Браманима (којима су у индијском кастинском систему припадали управо учитељи, филозофи, научници…), у кастинском систему платних разреда Републике Србије, припадали би заслужни партијски службеници разних министарстава, завода, института…, (док би учитељи, наставници, професори пали два спрата ниже). Овдашњим Вајшијама припадали би полицајци, војници, лекари…, док би се просветни радници налазили испод овог слоја и припадали би Шудрама (којима су у индијском кастинском систему припадали извођачи најтежих радова).

Да ли је ово правично решење?

КАКО ИЗБЕЋИ МЕТЕОРСКУ КИШУ ДИЈАМАНАТА?

Да ли је министар Шарчевић, на концу, у праву када тврди да би се просветни радници, опхрвани изненадним налетом среће што ће их стрефити метеорска киша дијаманата, одрекли захтева за повећањем плата за 20 одсто? Није! Наиме, метеорска киша уме бити и те како опасна по егзистенцију просветног радника, јер је сасвим свеједно да ли ће га у главу, брзином метка, погодити метеорит илити дијаманат! Стога је рационалније избећи дијамантску паљбу са небеса и изборити се за достојанствену плату тако неопходну за живот достојан високообразованог човека у држави Србији.