Тијана је куцкала прстима по столу, чекајући да се Сара јави на телефон.
„Е, Саро, имаш минут?“
„Имам, гледам инстаграм, ништа битно. Реци“ рече Сара.
„Ништа, сморила сам се, мама још није завршила пробни за српски. Обећала је да ће брзо да уради, а ево већ пола сата не излази из собе! Стварно се баш нервирам!“ рече Тијана, и диже ноге на сто.
„Е, и мој тата ради још, оно – убићу се!“ рече Сара, стишавајући глас. „Није знао нека питања, па је звао Софијину маму. Брате, лепо сам му рекла да све што не зна гледа на википедији, али је он рекао оно као ’оће поштено, мислим стварно, шта је разлика??“
„Е, они су бисер! Ја ушла малопре, и питам шта се дешава, што није готово, а она каже као слаб интернет, пребацивање на свако питање врти по три минута, распад!“ рече Тијана
„Исто каже и мој тата, нешто се заглављује! Како ће матиш сутра да раде кад оволико не знају српски! Буквално бих ја боље урадила од њих!“ насмеја се Сара.
„Чекај, зове ме нешто мама, остани на вези…“ рече Тијана, и отвори врата собе. „Молим, мама?“
Ивана је била нервозна. Држећи се за чело упита, „Ко ти је на телефону?“
„Сара, што?“
„Зови одмах Софију, треба ми њена мама! Не знам тринаесто питање“ рече Ивана. Чело јој је било ознојено, истицало јој је време, а још није решила све задатке.
„Па, зови је на вајбер!“ предложи Тијана.
„Звала сам, не јавља се. Пожури!“ рече Ивана љутито.
„Добро…“ Тијана је дубоко уздахнула, схватила да је ситуација напета, и није желела да се расправља. „Е, Саро, сори, зовем те касније, морам да зовем Софију“, рече, и прекиде везу. Затим позва нови број.
„Е, Софија, ћао, је л’ ти мама ту?“
„На вези је са Илијиним татом, реци шта треба.“ рече Софија. Ово је ко зна који позив у последњих пола сата, и нико не зове њу, већ сви њену маму!
„Ма, мама нешто не зна, смара ме да је питам…“ рече Тијана.
„Које питање? Сви је зову за тринаесто и шеснаесто“, рече Софија.
„Да, тринаесто, имаш решење?“ упита Тијана.
„Чек’ да проверим, записала је ако неко зове. Тринаесто…. тринаесто…. тринаесто…. аха – одговор је други квадратић, а ако затреба шеснаесто, одговор је Бранислав Нушић“ рече Софија.
„Е, хвала много, зваћу те још ако буде требало!“ рече Тијана.
„Ма, ништа бре, све ОК!“ насмеја се Софија.
„Ћао!“ Тијана прекиде везу, и рече мајци: „Тринаесто ти је други квадратић. Ако буде требало и 16, Нушић!“
„Е, супер.“ Ивани је лакнуло, Софијина мама је професор српског језика, и сад је била сигурна да има тачне одговоре! „Сад изађи, молим те! Остало ми је мало времена!“
Тијана затвори врата за собом, и поново позва Сару. „Саро, ево ме! Мислим, још ради…“
„Не питај, и мој тата исто“, тужно рече Сара. „Значи, нема ме! Малопре ми је буквално рекао да му је јавио ерор 502, и морао је све испочетка! Умрла сам! Чекај… Молим, тата?“ Сара преврну очима. Ко зна колико пута је Владимир од ње нешто тражио од кад је почео да ради пробни тест!
„Све ми се замрзло!“ очајно рече Владимир.
„Молим????“ Сара није могла да верује. Не, ово се не дешава!
„Види! Не могу ништа да урадим!“ јецао је Владимир. Кликтао је мишем, лупао по тастатури, али је дисплеј остао замрзнут и није реаговао!
„Ааааајаоооо!“ врисну Сара! „Јеси ишта сачувао??“
„Нисам, како да сачувам??“ рече Владимир, држећи се за главу. Цео труд је био узалуд!
„Значи, буквално боље да сам ја радила!“ нервозно рече Сара, и приђе рачунару. Гледала је у укочену слику, без идеје шта би могла да уради.
„Саро?“ рече Тијана у телефон.
„Е, нема шансе да стигне, опет му се замрзао екран! Ајд морам да прекидам!“ рече Сара. „Ладно ћу проћи са нула поена!“
„Човече, морамо да се снађемо за матиш и комбиновани, од овог данас ништа!“
„Исто! Чујемо се!“ рече Сара.
Аутор: Маја Бугарчић