"Kako će on tako mali i sam bez mene"

28 avgusta, 2017

Preko puta naše kuće, živele su moje dve drugarice sa kojima sam se igrala i družila od najranijih dana života. Ja sam bila najmlađa i uvek sam morala da pristajem na njihova pravila igre, inače “Klinka palačinka”.

Kad je došlo vreme za školu, njih dve su ispunjavale uslove,a ja ne. U maju sam punila šest godina, a u aprilu smo išli na testiranje za školu. Sećam se kako sam se kod pedagoga trudila da crtam i pišem najlepše što sam znala, kako sam pričala kao navijena, kako su u Domu zdravlja vikali na moju mamu što insistira kad sam tako mala, nemam još ni šest godina… a ja sam u sebi samo ponavljala da moraju da me prime inače sam nagrabusila. U glavi mi je odzvanjala pesmica koju su mi često pevale “Klinka palačinka, klinka palačinka”. I prilimili su me! Pedagog je rekao “Neka krene, pa ćemo da vidimo”. Mojoj sreći nije bilo kraja. Skakutala sam do kuće preponosna, sklapala ruke i ponavljala da je to moj najsrećniji dan u životu.


Prva torba crna, četvrtasta, sa drškom, mogla je i da se okači na leđa. Više je ličila na muške poslovne torbe, samo što je bila manja i imala je sliku Miki Mausa koja se već na polugodištu malo izlizala. Sveske zelene i narandžaste. Nije bilo da se bira. Kasnije su se roditelji organizovali pa išli u Rumuniju po sveske i ko zna šta još, ali one nisu bile dobre. Papir je bio pun nekih tačkica preko kojih olovka nije mogla lepo da klizi. A onda sam jedne godine dobila italijanske sveske. Jedva sam čekala da počne škola, da pišem. Knjige smo uvijali u šareni papir, to je bila velika kućna akcija, uzimanje mere, seckanje, lepljenje… U nedostatku lepih svezaka, ja sam pravila za svaku kolaž. Skupljala sam iz novina neke lepe slike, seckala, uklapala, pa kad završim, celu svesku izlepim selotejpom da bude otpornije i da se lepo sija.

Gledam ovih dana reklame sa ponudama za početak škole. Nema šta nema. Gužve u supermarketima jer tamo je najjeftinije, ima dosta nervoze ali i “pretnji” – Videćeš ti kad pođeš u školu…

Roditelji prvaka često u strahu, čujem razmenjuju se iskustva koja učiteljica je najbolja i da li je trebalo nju da izaberu…kako će se snaći, mnogo traže od dece…razni komentari. Kad je moj sin polazio u školu, tog prvog dana je jedna mama plakala napolju, a njen sin u učionici. Tešila sam je da će on i dalje da se igra, da će da upozna nove drugare, da će mu biti lepo…a ona je ronzala i ponavljala “Kako će on tako mali i sam bez mene”.

Uvek se setim svog prvog dana – lakovane cipele, bele dokolenice, haljina nacigovana od struka, specijalno šivena za prvi dan škole. Tako je bilo svake godine. Da lepo počne, da imam nešto novo, da mogu da skakućem…

Srećan svima novi početak.

Gorica Nešović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama