Nije lako biti majka, kaže moja kuma. Ali biti majka kad imaš strogu majku – e to je tek izazov! Znate ono, šta god da uradite mora da bude savršeno, ali nekako nikad nije dovoljno dobro. Sve petice u đačkoj knjižici, redovno se trenira sport, uči se muzički instrument, sve po JUS-u. Ali „bravo, svaka čast!“ – nisu u rečniku očekivanja roditelja.
Rasteš, nadrasteš, misliš – i prerasteš – rodiš svoje dete i kažeš: ja ću, vala, drugačije!
Al’ nećeš, jer iza svake majke koja je rekla: „Ja ću drugačije“, stoji njena majka koja preti prstićem simbolično i govori: „Grešiš, nije ti ovo dobro.“ Moja je otišla korak dalje i bez pardona, između dva srka kafe rekla: „Samo ga pusti da ti se popne na glavu, još to nije uradio.“
E sad, kako objasniti ženi kojoj nikad nisam mogla odgovoriti ni na jednu naredbu da ja sa svojim detetom razgovaram? Da dopuštam da kaže kako se oseća. Da ga neću pustiti napolje bez jakne kad je temperatura u minusu, ali da ću svakako pustiti da se ljuti. Ili – kako moja majka kaže – da mi se popne na glavu.
– Ja ne znam što ovo dopuštaš! Ja te tako nisam učila!
– Dobro, mama. – obično bih tako odgovarala.
Bilo je situacija ranije, gde bih pogla glavu i poslušala je. Smešno, zar ne? Majka si, a u stvari si dete. Jer dok pokušavaš da izgradiš zdrav odnos i budeš osoba na koju se tvoje dete ugleda, ti si pod budnim okom svoje majke i dalje ona devojčica u grču. Ona što strepi od maminog mišljenja. Ona što čeka na maminu dozvolu. Za šta? Za sve. I onda dreknem na Pavla. „Nateram ga“ da me posluša. Jednom sam ga uštinula, jer nije hteo da pokupi igračke, a mama je samo vrtela glavom u stilu: rekla sam ti ja.
Svaka njena poseta bila je u istom znaku – zameranje, prigovaranje, kritika. Uvek bi morala da kaže kako nešto ne radim kako treba, kako će nam to „dopuštanje svega i svačega“ glave doći, kako detetu ne možeš da veruješ, moraš da ga kontrolišeš u svakom pogledu. „I ja sam tebe držala strogo, pa šta ti fali, kaži ‘ajde!“ ili ona druga, još bolja: „Nije mi jasno, kao da te ništa nisam naučila. Da uopšte nemaš autoritet nad ovim detetom!“
A zašto? Zato što ga zagrlim kad se rasplače.
Zato što mu kažem: razumem da si ljut na mamu, ali jedan crtani je dovoljan. Hajmo sada da namestimo krevet i pročitamo priču.
Zato što ne urlam na dete koje plače da bih ga tako „smirila“.
Prvo sam se branila od tih maminih strelica. Pravdala se, objašnjavala. Posle sam buntovno istupala: „Dobro je, mama, ja radim ovako i gotovo!“ – samo to se nikako nije primilo, jer sam govorila jedno, a mislila drugo. „Ja radim ovako, zašto to ne prihvatiš? Zašto ti nije dovoljno dobro?“
Vrhunac je bio kad je rekla: upropastićeš ovo dete. Izgovorila je te reči naglas kao neopozivu presudu. I odjednom, opet sam bila drugi osnovne, a ona ogromna iznad mene sa pretećim pogledom: „Kako si dobila trojku?!“
Htela sam da pitam: čime ću ga upropastiti? Ljubavlju?
Ali sam gutala knedle, jer sam unapred znala odgovor: „Dete ne treba da se mazi toliko, misliš da će ga život maziti?“
Dete od tri godine.
Otplakala sam tu njenu posetu. Tad sam shvatila. Nešto mora da se promeni. Samo nisam znala kako, pa sam išla linijom manjeg otpora i pravila se gluva. Za to je trebalo psihički se pripremiti za svaki razgovor s njom. Moja kuma nije psihoterapeut, ali ima čarobne moći dobrog slušaoca:
– Čuješ li sebe? Pripremaš se za razgovor s majkom? Kao da roditeljstvo nije dovoljno teško, nego ćeš još da otežaš sebi tako što ćeš da budeš veliko dete svoje majke?! Ma ‘ajde, molim te! Znaš šta, hoću sledeći put kad ti mama dođe da joj budeš ravna. Da joj odgovoriš kao majka svog deteta, a ne kao njeno dete. Razumeš šta ti pričam?
– Ništa mi nije jasno. Šta pričaš? Ko je dete?
– Pa ti si dete.
– Pa znaš kako moja majka kaže: ja ću uvek biti njeno dete.
– Ma to je tačno i niko to ne osporava, samo treba biti svestan. Imaš 34 godine, znaš? Odrasla si žena. Bićeš ti njeno dete i kad proslaviš 60. rođendan, ali to važi samo za vaš odnos, ne i za tvoje druge uloge i odluke. Odrasla si, seti se. Nije ti potrebna mamina dozvola. I sve dok se ponašaš tako sramežljivo i čekaš da ti ona odobri sve što radiš, ona će da te kritikuje i da ti zamera. Tvoj zadatak je da budeš odrasla sada, razumeš?
Nisam je odmah razumela. Previše je to bilo zamršeno za moju glavu – jer sam, naravno, razmišljala kao ćerka.
***
Dan je bio lep, sunčan i leden. Mama je došla da popijemo kafu i da vidi Pavla.
– Mamice, kad ćemo u park?
– Posle, ljubavi. Složi kockice i idemo.
– Ali ja hoću saaaaaad.
– Razumem te, ali ne možemo sad. Složi sve kocke, skupi autiće, spremi svoj rančić. Kasnije ćemo u šetnju.
Ignorisala sam mamin pogled ovog puta – iako sam znala da je uključila svoj „strogi radar“. Kratko se nakašljala. Opet sam se pravila da ne primećujem, da je „slučajno“. Možda i isključi radar, pomislila sam.
– Vidim, kod vas i dalje po istom?
– Na šta misliš?
– Pa puštate da vam dete diktira život.
– Mama, dete je dete i želi u park. Ja sam mu majka i razumem ga. Ići ćemo u park kasnije. Kao što sam mu lepo i rekla. Kao što i sad tebi lepo kažem.
– Ja ne znam što ovo dopuštaš! Ja te tako nisam učila!
– Mama, hvala ti, ali ovu lekciju ne možeš da me naučiš. Ti si bila majka meni, a ja sam majka Pavlu.
– Ništa ja tebe ne razumem!
– Nema veze, mama. Ja razumem. Kakva ti je kafa?
