Учитељица каже да је надарен, али лењ…

јануар 8, 2021

“Мука ми је од свега, уморна сам. Да ми је да одем негде у шуму, сама, само да ћутим, гледам у једну тачку и да ме нико ништа не пита. Само три дана. По цео дан трчим за њим, је ли јео, шта је јео, ако није – што није, је ли урадио домаћи, ако јесте – дај да прегледам, ако није, зашто није, каже не уме сам, онда седи с њим, нервирај се, он звера около, ја доживљавам нервни слом, ако ли само повисим тон, почне да плаче, каже – ти мене не волиш… Учитељица каже да је надарен, али лењ…кад уђем у његову собу – шлогирам се, прстом малим да мрдне, неће. Трудим се да будем најбоља, али не успевам. Не знам где грешим. Ја сам лоша мајка.“

 

Звучи познато..? И јесте познато. У последње време се све чешће срећем с уморним родитељима. Озбиљно уморним родитељима који вапе за одмором. И то не било каквим одмором, већ оним – у некој дивљини, без игде икога. Притом, то су добри родитељи, људи који би учинили све за своју децу и који се осећају кривим ако помисле (или далеко било наглас изговоре) како им је потребан један добар тајм аут од рођене деце. А потребан им је.

И тако – одем на интернет. Како мотивисати дете да поспреми своју собу. Како мотивисати дете да уради домаћи. Стотину како, ниједно зашто. И тачно ми се некако преврну желудац од те силе савета како од киле меса направити човека, а при томе му, наравно не причинити ни једну једину непријатност. Јер данашње детињство мора бити пријатно и апсолутно, како оно рекоше – афирмишуће. Деци се мора прићи полако, нежно, у рукавицама, као да су какав редак музејски експонат. Учење може, али само кроз игру. Права су ок, али не наваљујте с обавезама. У преводу, тапшите, мазите, бирајте тон, браните и повлађујте, приносите жртве малим боговима, а у ретким тренуцима кад богови оду на спавање – ударајте песницама у јастук или, уколико сте лабилнији – плачите у купатилу. Али тихо. Јер богови имају лак сан.

Ако упростимо ствари, с еволутивне тачке гледишта, одгајање младунаца је врло једноставан процес. Нарочито код птица. Женке полажу јаја, из јаја се излежу птићи, неко време остану у гнезду, а онда им крила ојачају и паф – одлете. Догодине, ето ти новог гнезда и нових јаја на којима ваља лежати. И тако стално.

Код људи то иде нешто теже. Наши младунци остају у гнезду далеко дуже него што је неопходно, а и када се усудимо да их пустимо, испостави се да и нису богзнакакви летачи. Хтели ми то да признамо или не – тако је. Наша деца се тешко одвајају од нас. Чак и ако се одвоје, пупчана врпца остаје још дуго везана. Јер наша деца одрастају презаштићена. Ко их је заштитио? Па, ми.

Ми, који смо до јуче такорећи, били деца – данас смо нечији родитељи. Наши родитељи су данас баке и деке те исте, наше деце. Природан процес. Најприроднији на свету. И добро је да је тако. Али како је могуће да смо ми који смо се такорећи рађали стармали, одгојили децу која пођу у школу а да не знају пертле да вежу..? Не знам. Али да кренемо редом.

Када сам се први пут сусрела с Бидермановом картом психолошке тортуре, нисам могла а да не приметим невероватну сличност с методама које су наши родитељи својевремено користили. Прва ставка код Бидермана је изолација. А изолације је итекако било. Нарочито после родитељских састанака. Док не поправиш двојку из математике, не помишљај на изласке. Али мама, зову ме… Могу да те зову до сутра, имаш да учиш.

Друга ставка: Монополизација перцепције, која подразумева ограничено кретање (опет) и гле чуда – монотону храну. Чуј, молим те, опет пасуљ…? Ако ти се не свиђа – пољуби па остави. Друго нема.

Трећа ставка: Понижење и деградација сваке врсте укључујући и забрану приватности. Како Веснина мала има све петице? С ким причаш толико? Не вуци ми тај телефон по кући, прекинуће се гајтан.

Ставка четврта: Исцрпљеност због нелогичних и контрадикторних захтева: Мама, јел’ могу да ти помогнем? Нека, срећо моја, само ти седи. После пет минута: Само ја радим у овој кући..! Нико, бре, малим прстом да мрдне. Да неко пита – како си мајко, треба ли ти помоћ…Неее, него то село, лакира нокте… Сетићеш се ти мајке твоје, чекај, чекај…

Ставка пета: Претње. Ако не будеш учила школу, има да чистиш клозете. Ако мени пукне филм, има само да се спакујем и да ме више никад не видите. Па се ви после сналазите како знате и умете. Повремено награђивање: Шта желиш да ти мама и тата купе за рођендан…? Видела сам једну красне ципеле у Бати.. А дају и на рате. Мрдај прстима, да видим… Богами су ти мале. Нису ми мале мама. Нису сад, али биће догодине. Али мама, мени се не свиђ… Спакујте нам ове.

Демонстрирање свемоћи: Док си под мојим кровом, има да буде како ја кажем и тачка. Ако ти се не свиђа, а ти изволи. Ту ме гледај кад ти говорим. И осма и последња тачка: Форсирање глупавих захтева: Али мама, пре пет минута си рекла да могу…! Пре пет минута је било пре пет минута. Сад је сад, а сад не можеш. Али мама заштоооо…? Зато што ја тако кажем.

Иначе, Бидерманова карта је алат који је својевремено осмишљен да демонстрира и објасни принудне методе манипулације стресом које се користе за мучење ратних заробљеника. АУУУУ…!!! Право је чудо да смо уопште живи, јелда..? Па тако некако. Али, када ми будемо имали своју децу – ми ћемо све то другачије. Ми нећемо поновити њихове грешке. Не, никада. Аха.

И тако, у међувремену неки су порасли, а неки смо добили и сопствену децу. Од Бидермана и “спреми своју собу“ дошли смо дотле да, на интернету претражујемо, како да, цитирам, мотивишемо своје дете да поспреми своју собу или уради домаћи. С акцентом на оно “мотивишемо“.

У време у коме сам ја одрастала нико није морао да ме мотивише да поспремим своју собу. Прво, до своје дванаесте године ја нисам имала своју собу, јер смо нас четворо живели у једнособном стану. Друго, када сам је коначно добила, била сам већ довољно мотивисана да је одржим у каквом-таквом реду. Мени и мојој генерацији – то је некако просто ишло у рок службе. Та страна реч “мотивација“ је дошла тек нешто касније, с мотивационим говорницима и осталим чудима.

Зато, драги моји родитељи – одморите мало. Деца су деца. Ви будите родитељ, а не кустос. Јер, уколико се према сопственом детету будете понашали као према каквом ретком музејском експонату – ок, можда ће стварно бити посебан, можда ће постићи неке изузетне ствари, можда ће и бити “један у милион“, али ће на крају, свеједно, завршити у музеју. А то никако не желите, зар не?

Текст: Даниела Бакић

Извор: Дуда

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама