Сведоци смо једне апсурдне ситуације: наставници, студенти, интелектуалци јавно су означени као непријатељи своје државе. Како смо дошли до тога?
Како је постало нормално да естрада полемише са академијом, да свако има право износити мишљење баш о свему, иако о томе појма нема?
Када се изгубила идеја да је знање неопходно, а образовање ствар престижа?
Зашто је постало важније снаћи се, ухватити добру везу, одбацити образ, доћи до профита по сваку цену, а онда истицати како се о успеху не чита из књиге?
Куда нас води пут на коме је срамота признати да си учитељ јер те чека или сажаљење или подозриви поглед?
Стварност нам се покварила, изокренула, закривила и нереално је очекивати да се све ово може брзо променити јер су корени дубоки. Радило се истрајно на урушавању свега мислећег, табало се преко образовања и то је, чини ми се, једини процес у коме је ово наше друштво било деценијама доследно.
Тако су нас прогутали примитивизам и квазиисторичност. Остало је довршио нехај и борба за преживљавање, јер када ти се руши кућа, не можеш мислити ко је паметнији, већ се хваташ за стуб који ће ти спасти главу.
Данас имамо школе које никоме нису добре, факултете у већинској блокади, на промилном онлајну, студенте са неодређеним статусом, препуне улице и празне амфитеатре. Култура је на коленима, уметност на апаратима. Свуда пустош и беспуће. И све то због политике. Због политичких интереса, јер код нас ништа боље не успева, ништа друго не може човека довести од опанка до министра таквом брзином.
Често се у јавности чује како је у неко давно време образован човек био поштован, причају се приче о попу и учитељу које поштује цело село. Али…проценат писмених је мали, а сваки дефицит подиже потражњу за недостајућим производом. Касније, синови имућнијих породица школују се по иностранству. Опет мали број. Њихово знање је у заосталој средини драгоцено, али и то некад доводи до отпора јер народ иза ових диплома види и модернизацију којој није био склон. Политичари су опет били ту да ово неповерење подстакну и продубе. После Другог светског рата школовање ће обухватити најшире слојеве, али ће опет проценат високообразованих остати скроман. Чак и осамдесетих година двадесетог века Југославија је имала око четири посто људи са високом стручном спремом.
За све ово време, критеријуми у школи су неупитни.
По причи једног старог шабачког професора, када је гимназија пре другог рата полагала матуру, цео град није дисао. Поправни испити су били уобичајени, понављачи такође. Одличних је било мало, вуковац тек по неки у више генерација. Али зато из школа излази потпуно спреман и обучен кадар. Истовремено, формира се свест да школу није лако завршити, да то могу само најбољи, па одатле проистиче и поштовање за свакога ко је у науци успешан.
Социјалистичко време и промоција радничких права, разни раднички савети и зборови радних људи, свеприсутна и свемоћна партијска организација подметнуће клипове у точкове нашег образовног система. Иако ће се друштво преко тих клипова саплести тек у годинама када социјализам постане бивши, семе је посејано, обилато заливано и неговано. Уверење да је сваки човек једнако вредан, да сваки глас исто вреди, да нема повлашћених по било ком основу, није донело директну демократију, већ уравниловку. За одлучивање по систему директне демократије потребно је и уважавање туђег мишљења, става и знања, а уравниловка сече сваку главу која извири изнад просека. А нама се десило то. Уместо да негујемо снагу дебате и уважимо сваки глас као допринос у процесу сагледавања проблема са више страна, ми смо створили реченицу: шта ти мислиш да си ти. И та реченица је као фластером затискивала сваку мисао која није одговарала, која је нудила другачији пут, ново знање или критику.
Овај процес обезглављења свега што се уздигне изнад промовисаног нивоа довршен је у деценијама које следе, а он је текао некако истовремено у два правца.
Стигле су нам силне идеје о дечјим и људским правима и ту не би било ништа спорно да су оне пратиле и свест о обавезама. Али нису. Свака нова реформа је спуштала критеријуме у оцењивању, уводила слободе у понашању, промовисала те слободе као педагошки бум и тако довела школу у апсурдну улогу сервиса који децу не сме да омета док расту. Тако је надуван балон у коме се очекује да наставник буде све, и стручан, и нежан, и психолог, и социјални радник, и лајфкоуч, и канта за отпатке, и шпартач свих замисли које са врха стигну.
Родитељи су стављени у улогу обавештених контролора с једне стране и помоћника за све оно што јадно дете не може, с друге. Једино се од деце није очекивало ништа. Њима се сугерисало да од школе и тако немају ништа, али се захтевало да уче и раде као да им је диплома престижног универзитета све. Уместо да их школа учи и социјализује, она је почела да их угрожава у накарадној поставци која изгледа као истрошен ластиш на вешу. Док га држиш руком, он стоји. Пустиш ли га, срамота је неминовна.
Школа без критеријума, са нејасном и магловитом улогом која се мења у зависности од политичког мејнстрима, дипломе које се штанцују по касабама и добијају на невиђено, створиле су уверење да образован човек не значи ништа, а вреди још мање. У друштву где је новац једино мерило вредности, просвета и култура су сведене на ниво сиромаха који чека милост на ћошку државног буџета. Такво друштво неминовно тоне јер у пловидби без компаса почиње да верује опскурним гласовима који натуцају по научним чињеницама, драже им је сензационално од разложног, интересантније оно што голица, а значајно једино оно од чега се живи. Ту се обавезно промовише и круг лица која су носиоци јавног мишљења и сматрања, вођа од којих све зависи. Тако је друштво пловилаца по магли довршено.
А онда се деси да један број заиста школованих каже: доста, подигне завесу и направи прелудијум за промене, укаже на правац, захтева препакивање, усуди се да покаже стручност и не зарезује заглушујућу вику која жели да их поништи. Онда их то исто друштво за кога се боре, коме сугеришу како су све поставке накарадне, прогласи за издајнике. Јер оно је научило да жмури, тренирано је да слуша, намерно је вођено богазама како би се слудело и дезорјентисало. Школу су им срозали на идеју бесплатног семинара који ником не треба, али не може да шкоди. Академију изједначили са друштвом доконих, а позоришта са синовима разметним.
Једини излаз из ове кризе која нас води у дефинитивну пропаст и нестанак, али једини, мора бити повратак школе у формат образовања. Одатле све потиче и извире. То је основна тачка ослонца за свако друштво које жели да живи на здравим основама.
Политика која ово буде промовисала као свој основни циљ, једина ће бити у служби народа. Све друго је злоупотреба и лични интерес.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца