Svedoci smo jedne apsurdne situacije: nastavnici, studenti, intelektualci javno su označeni kao neprijatelji svoje države. Kako smo došli do toga?
Kako je postalo normalno da estrada polemiše sa akademijom, da svako ima pravo iznositi mišljenje baš o svemu, iako o tome pojma nema?
Kada se izgubila ideja da je znanje neophodno, a obrazovanje stvar prestiža?
Zašto je postalo važnije snaći se, uhvatiti dobru vezu, odbaciti obraz, doći do profita po svaku cenu, a onda isticati kako se o uspehu ne čita iz knjige?
Kuda nas vodi put na kome je sramota priznati da si učitelj jer te čeka ili sažaljenje ili podozrivi pogled?
Stvarnost nam se pokvarila, izokrenula, zakrivila i nerealno je očekivati da se sve ovo može brzo promeniti jer su koreni duboki. Radilo se istrajno na urušavanju svega mislećeg, tabalo se preko obrazovanja i to je, čini mi se, jedini proces u kome je ovo naše društvo bilo decenijama dosledno.
Tako su nas progutali primitivizam i kvaziistoričnost. Ostalo je dovršio nehaj i borba za preživljavanje, jer kada ti se ruši kuća, ne možeš misliti ko je pametniji, već se hvataš za stub koji će ti spasti glavu.
Danas imamo škole koje nikome nisu dobre, fakultete u većinskoj blokadi, na promilnom onlajnu, studente sa neodređenim statusom, prepune ulice i prazne amfiteatre. Kultura je na kolenima, umetnost na aparatima. Svuda pustoš i bespuće. I sve to zbog politike. Zbog političkih interesa, jer kod nas ništa bolje ne uspeva, ništa drugo ne može čoveka dovesti od opanka do ministra takvom brzinom.
Često se u javnosti čuje kako je u neko davno vreme obrazovan čovek bio poštovan, pričaju se priče o popu i učitelju koje poštuje celo selo. Ali…procenat pismenih je mali, a svaki deficit podiže potražnju za nedostajućim proizvodom. Kasnije, sinovi imućnijih porodica školuju se po inostranstvu. Opet mali broj. Njihovo znanje je u zaostaloj sredini dragoceno, ali i to nekad dovodi do otpora jer narod iza ovih diploma vidi i modernizaciju kojoj nije bio sklon. Političari su opet bili tu da ovo nepoverenje podstaknu i prodube. Posle Drugog svetskog rata školovanje će obuhvatiti najšire slojeve, ali će opet procenat visokoobrazovanih ostati skroman. Čak i osamdesetih godina dvadesetog veka Jugoslavija je imala oko četiri posto ljudi sa visokom stručnom spremom.
Za sve ovo vreme, kriterijumi u školi su neupitni.
Po priči jednog starog šabačkog profesora, kada je gimnazija pre drugog rata polagala maturu, ceo grad nije disao. Popravni ispiti su bili uobičajeni, ponavljači takođe. Odličnih je bilo malo, vukovac tek po neki u više generacija. Ali zato iz škola izlazi potpuno spreman i obučen kadar. Istovremeno, formira se svest da školu nije lako završiti, da to mogu samo najbolji, pa odatle proističe i poštovanje za svakoga ko je u nauci uspešan.
Socijalističko vreme i promocija radničkih prava, razni radnički saveti i zborovi radnih ljudi, sveprisutna i svemoćna partijska organizacija podmetnuće klipove u točkove našeg obrazovnog sistema. Iako će se društvo preko tih klipova saplesti tek u godinama kada socijalizam postane bivši, seme je posejano, obilato zalivano i negovano. Uverenje da je svaki čovek jednako vredan, da svaki glas isto vredi, da nema povlašćenih po bilo kom osnovu, nije donelo direktnu demokratiju, već uravnilovku. Za odlučivanje po sistemu direktne demokratije potrebno je i uvažavanje tuđeg mišljenja, stava i znanja, a uravnilovka seče svaku glavu koja izviri iznad proseka. A nama se desilo to. Umesto da negujemo snagu debate i uvažimo svaki glas kao doprinos u procesu sagledavanja problema sa više strana, mi smo stvorili rečenicu: šta ti misliš da si ti. I ta rečenica je kao flasterom zatiskivala svaku misao koja nije odgovarala, koja je nudila drugačiji put, novo znanje ili kritiku.
Ovaj proces obezglavljenja svega što se uzdigne iznad promovisanog nivoa dovršen je u decenijama koje slede, a on je tekao nekako istovremeno u dva pravca.
Stigle su nam silne ideje o dečjim i ljudskim pravima i tu ne bi bilo ništa sporno da su one pratile i svest o obavezama. Ali nisu. Svaka nova reforma je spuštala kriterijume u ocenjivanju, uvodila slobode u ponašanju, promovisala te slobode kao pedagoški bum i tako dovela školu u apsurdnu ulogu servisa koji decu ne sme da ometa dok rastu. Tako je naduvan balon u kome se očekuje da nastavnik bude sve, i stručan, i nežan, i psiholog, i socijalni radnik, i lajfkouč, i kanta za otpatke, i špartač svih zamisli koje sa vrha stignu.
Roditelji su stavljeni u ulogu obaveštenih kontrolora s jedne strane i pomoćnika za sve ono što jadno dete ne može, s druge. Jedino se od dece nije očekivalo ništa. Njima se sugerisalo da od škole i tako nemaju ništa, ali se zahtevalo da uče i rade kao da im je diploma prestižnog univerziteta sve. Umesto da ih škola uči i socijalizuje, ona je počela da ih ugrožava u nakaradnoj postavci koja izgleda kao istrošen lastiš na vešu. Dok ga držiš rukom, on stoji. Pustiš li ga, sramota je neminovna.
Škola bez kriterijuma, sa nejasnom i maglovitom ulogom koja se menja u zavisnosti od političkog mejnstrima, diplome koje se štancuju po kasabama i dobijaju na neviđeno, stvorile su uverenje da obrazovan čovek ne znači ništa, a vredi još manje. U društvu gde je novac jedino merilo vrednosti, prosveta i kultura su svedene na nivo siromaha koji čeka milost na ćošku državnog budžeta. Takvo društvo neminovno tone jer u plovidbi bez kompasa počinje da veruje opskurnim glasovima koji natucaju po naučnim činjenicama, draže im je senzacionalno od razložnog, interesantnije ono što golica, a značajno jedino ono od čega se živi. Tu se obavezno promoviše i krug lica koja su nosioci javnog mišljenja i smatranja, vođa od kojih sve zavisi. Tako je društvo plovilaca po magli dovršeno.
A onda se desi da jedan broj zaista školovanih kaže: dosta, podigne zavesu i napravi preludijum za promene, ukaže na pravac, zahteva prepakivanje, usudi se da pokaže stručnost i ne zarezuje zaglušujuću viku koja želi da ih poništi. Onda ih to isto društvo za koga se bore, kome sugerišu kako su sve postavke nakaradne, proglasi za izdajnike. Jer ono je naučilo da žmuri, trenirano je da sluša, namerno je vođeno bogazama kako bi se sludelo i dezorjentisalo. Školu su im srozali na ideju besplatnog seminara koji nikom ne treba, ali ne može da škodi. Akademiju izjednačili sa društvom dokonih, a pozorišta sa sinovima razmetnim.
Jedini izlaz iz ove krize koja nas vodi u definitivnu propast i nestanak, ali jedini, mora biti povratak škole u format obrazovanja. Odatle sve potiče i izvire. To je osnovna tačka oslonca za svako društvo koje želi da živi na zdravim osnovama.
Politika koja ovo bude promovisala kao svoj osnovni cilj, jedina će biti u službi naroda. Sve drugo je zloupotreba i lični interes.
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca