Сведоци смо једне апсурдне ситуације: наставници, студенти, интелектуалци јавно су означени као непријатељи своје државе. Како смо дошли до тога?
Како је постало нормално да естрада полемише са академијом, да свако има право износити мишљење баш о свему, иако о томе појма нема?
Када се изгубила идеја да је знање неопходно, а образовање ствар престижа?
Зашто је постало важније снаћи се, ухватити добру везу, одбацити образ, доћи до профита по сваку цену, а онда истицати како се о успеху не чита из књиге?
Куда нас води пут на коме је срамота признати да си учитељ јер те чека или сажаљење или подозриви поглед?
Стварност нам се покварила, изокренула, закривила и нереално је очекивати да се све ово може брзо променити јер су корени дубоки. Радило се истрајно на урушавању свега мислећег, табало се преко образовања и то је, чини ми се, једини процес у коме је ово наше друштво било деценијама доследно.
Тако су нас прогутали примитивизам и квазиисторичност. Остало је довршио нехај и борба за преживљавање, јер када ти се руши кућа, не можеш мислити ко је паметнији, већ се хваташ за стуб који ће ти спасти главу.
Данас имамо школе које никоме нису добре, факултете у већинској блокади, на промилном онлајну, студенте са неодређеним статусом, препуне улице и празне амфитеатре. Култура је на коленима, уметност на апаратима. Свуда пустош и беспуће. И све то због политике. Због политичких интереса, јер код нас ништа боље не успева, ништа друго не може човека довести од опанка до министра таквом брзином.
Често се у јавности чује како је у неко давно време образован човек био поштован, причају се приче о попу и учитељу које поштује цело село. Али…проценат писмених је мали, а сваки дефицит подиже потражњу за недостајућим производом. Касније, синови имућнијих породица школују се по иностранству. Опет мали број. Њихово знање је у заосталој средини драгоцено, али и то некад доводи до отпора јер народ иза ових диплома види и модернизацију којој није био склон. Политичари су опет били ту да ово неповерење подстакну и продубе. После Другог светског рата школовање ће обухватити најшире слојеве, али ће опет проценат високообразованих остати скроман. Чак и осамдесетих година двадесетог века Југославија је имала око четири посто људи са високом стручном спремом.
За све ово време, критеријуми у школи су неупитни.
По причи једног старог шабачког професора, када је гимназија пре другог рата полагала матуру, цео град није дисао. Поправни испити су били уобичајени, понављачи такође. Одличних је било мало, вуковац тек по неки у више генерација. Али зато из школа излази потпуно спреман и обучен кадар. Истовремено, формира се свест да школу није лако завршити, да то могу само најбољи, па одатле проистиче и поштовање за свакога ко је у науци успешан.
Социјалистичко време и промоција радничких права, разни раднички савети и зборови радних људи, свеприсутна и свемоћна партијска организација подметнуће клипове у точкове нашег образовног система. Иако ће се друштво преко тих клипова саплести тек у годинама када социјализам постане бивши, семе је посејано, обилато заливано и неговано. Уверење да је сваки човек једнако вредан, да сваки глас исто вреди, да нема повлашћених по било ком основу, није донело директну демократију, већ уравниловку. За одлучивање по систему директне демократије потребно је и уважавање туђег мишљења, става и знања, а уравниловка сече сваку главу која извири изнад просека. А нама се десило то. Уместо да негујемо снагу дебате и уважимо сваки глас као допринос у процесу сагледавања проблема са више страна, ми смо створили реченицу: шта ти мислиш да си ти. И та реченица је као фластером затискивала сваку мисао која није одговарала, која је нудила другачији пут, ново знање или критику.
Овај процес обезглављења свега што се уздигне изнад промовисаног нивоа довршен је у деценијама које следе, а он је текао некако истовремено у два правца.
Стигле су нам силне идеје о дечјим и људским правима и ту не би било ништа спорно да су оне пратиле и свест о обавезама. Али нису. Свака нова реформа је спуштала критеријуме у оцењивању, уводила слободе у понашању, промовисала те слободе као педагошки бум и тако довела школу у апсурдну улогу сервиса који децу не сме да омета док расту. Тако је надуван балон у коме се очекује да наставник буде све, и стручан, и нежан, и психолог, и социјални радник, и лајфкоуч, и канта за отпатке, и шпартач свих замисли које са врха стигну.
Родитељи су стављени у улогу обавештених контролора с једне стране и помоћника за све оно што јадно дете не може, с друге. Једино се од деце није очекивало ништа. Њима се сугерисало да од школе и тако немају ништа, али се захтевало да уче и раде као да им је диплома престижног универзитета све. Уместо да их школа учи и социјализује, она је почела да их угрожава у накарадној поставци која изгледа као истрошен ластиш на вешу. Док га држиш руком, он стоји. Пустиш ли га, срамота је неминовна.
Школа без критеријума, са нејасном и магловитом улогом која се мења у зависности од политичког мејнстрима, дипломе које се штанцују по касабама и добијају на невиђено, створиле су уверење да образован човек не значи ништа, а вреди још мање. У друштву где је новац једино мерило вредности, просвета и култура су сведене на ниво сиромаха који чека милост на ћошку државног буџета. Такво друштво неминовно тоне јер у пловидби без компаса почиње да верује опскурним гласовима који натуцају по научним чињеницама, драже им је сензационално од разложног, интересантније оно што голица, а значајно једино оно од чега се живи. Ту се обавезно промовише и круг лица која су носиоци јавног мишљења и сматрања, вођа од којих све зависи. Тако је друштво пловилаца по магли довршено.
А онда се деси да један број заиста школованих каже: доста, подигне завесу и направи прелудијум за промене, укаже на правац, захтева препакивање, усуди се да покаже стручност и не зарезује заглушујућу вику која жели да их поништи. Онда их то исто друштво за кога се боре, коме сугеришу како су све поставке накарадне, прогласи за издајнике. Јер оно је научило да жмури, тренирано је да слуша, намерно је вођено богазама како би се слудело и дезорјентисало. Школу су им срозали на идеју бесплатног семинара који ником не треба, али не може да шкоди. Академију изједначили са друштвом доконих, а позоришта са синовима разметним.
Једини излаз из ове кризе која нас води у дефинитивну пропаст и нестанак, али једини, мора бити повратак школе у формат образовања. Одатле све потиче и извире. То је основна тачка ослонца за свако друштво које жели да живи на здравим основама.
Политика која ово буде промовисала као свој основни циљ, једина ће бити у служби народа. Све друго је злоупотреба и лични интерес.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца
Nešto su se ti „učeni“ ljudi mnogo kasno probudili, trebalo im je više od 10 godina da ukapiraju da su i oni izdavali lažne diplome, otaljavali poslove, učestvovali u šundu i kiču itd., nemojte molim Vas samo svaljivati sve na ove „neškolovane“ , mnogo veći problem jeste u ovim školovanim, koji ne umeju da prenesu znanje nego samo frustracije svoga poziva, glume elitizam, ne umeju da inspirišu nove generacije i prvi sve gledaju kroz kapital. Svemu su dotični takođe kumovali, pa im zato sada niko ne veruje da im odjednom to smeta. Da se ustajalo posle svake kupljene diplome, zaposlenog preko veze i posle svake šund predstave, ništa od ovoga ne bi bilo.
Vrlo je čudno kad se osude za kupljene diplome, zaposlenog preko veze i šund predstave, plaćene, naravno, parama poreskih obveznika – upućuju nastavnicima i obrazovanim ljudima (koji jesu negodovali, i to vrlo često) a ne onima koji su to generisali i koji su od takvog ponašanja imali i još uvek imaju najviše koristi – političarima. Nisu nastavnici oblikovali društvenu klimu i sistem vrednosti u prethodnih 30 godina, već je to činio neko drugi. I od toga imao višestruke koristi, dok je većina imala štetu. Ako ćemo da budemo potpuno iskreni i otvoreni – prosveta je segment društva u kome je problem korupcije i nepotizma još i najmanje izražen, mada ga ima, jer je društvo takvo. Taj problem, u nekim drugim oblastima, ugrožava vitalne temelje opstanka, svih pravnih i etičkih vrednosti i civilizovanog života.
Slažemo se da je društvo takvo, ali 120000 zaposlenih u prosveti nije mali broj, mogli su da drže nivo, ali su odabrali da ga ne drže, ako su mogli da ne rade 6 meseci i da očekuju platu mogli su i da oblikuju generacije i da ih upućuju na svoj posao, ne možete uvek samo da krivite jednu stranu. Itekako postoji korupcija i u prosveti, bilo bi lepo da se to prizna za početak. U svakom segmentu našeg društva postoji, ali nekako je teško priznati za prosvetu. Niko političare ne hvali niti smanjuje njihovu odgovornost, ali zašto je problem reći da su stvari koje su kolege radile takođe pogrešne? Zar to nije takođe način da se prosperira? Ili mislite da je u redu očekivati platu za nerad i samo upisati časove a deca da plaćaju brdo privatnih časova, to je ok? Kada se prosveta pobunila zbog svojih problema? Dakle, osuđujem ovu „borbu za bolje društvo“ koja nema nikakvu ideju o boljem društvu i lažno moralisanje bez iskrene želje za vlastitom promenom.
Riba od glave smrdi. U zemlji u kojoj su korupcija i nepotizam prisutni u samom vrhu, očekivati da ih nema niže u hijerarhiji isto je što i očekivati da reka teče uzvodno. Prosveta nije izolovano ostrvo, niti paralelni svet. Ona je deo društva, sa svim njegovim bolestima i manama. Ako ćemo secirati rane, onda moramo krenuti od onih najdubljih.
A kad govorimo o korupciji i nepotizmu u prosveti, valja postaviti jednostavno pitanje – ko ih zapravo stvara i održava? Nastavnici? Ili rukovodeći kadar? A ko postavlja te rukovodioce? I ko razrešava one koji se ne uklapaju u sistem koji, vrlo često, podrazumeva upravo korupciju i političku podobnost? Nastavnici nemaju mehanizme da imenuju direktore – to čine oni iznad njih. Nastavnici mogu da predlože, ali ne postoji obaveza da se taj predlog usvoji. Pa ako već tražimo krivce, nemojmo da lupamo po kredom umazanim mantilima, nego po rukama koje drže olovku i potpisuju imenovanja. Dakle, ako postoji kvar u prosvetnoj mašineriji, ručica koja ga je pokrenula ne nalazi se u učionici, već u kabinetima onih koji upravljaju sistemom.
Zameramo nastavnicima mnogo štošta, a ne primećujemo kada privatne firme iz državnog budžeta, bez ikakvog tendera, uzmu višestruko veći iznos od realne cene nekog projekta. To nisu privatne pare – to su naši porezi, sredstva namenjena i prosveti. Ali izgleda da nas više nervira nastavnik sa privatnim časovima nego višemilionski “projekat” o čijoj realnoj ceni ne znamo mnogo.
Ne vidimo ni kako političke stranke pretvaraju javna preduzeća i ustanove u privatne biroe za zapošljavanje. Ne vidimo izmišljena radna mesta na kojima sede ljudi koji ne znaju šta je njihov posao, a zarađuju više od nastavnika – ponekad i višestruko više. I opet, iz istog budžeta iz kog se plaćaju i učitelji naše dece.
Kako je moguće da plata jednog nastavnika bude četiri puta manja od plate recimo zaposlenog u nekoj od brojnih državnih agencija? Tamo, kažu, rade “stručnjaci” i “znanje treba platiti”. A šta su nastavnici – nepismeni šloseri? Kako se stekli diplome nekog državnog univerziteta (od kojih su neki vrlo dobro plasirani na Šangajskoj listi) ako su nestručni? Uzgred, malo je u prosveti onih sa diplomama privatnih fakulteta. Oni znaju da se snađu mnogo bolje od krede i učionice.
Zamera se i držanje privatnih časova. Ali ko bi ih uopšte držao da su nastavničke plate dostojanstvene? I pritom, svi i nemaju tu mogućnost – nastavnici muzičkog, likovnog ili fizičkog, ma koliko kvalitetni bili, nemaju interesovanje učenika i roditelja za dodatne časove iz svojih predmeta. Oni dele istu sudbinu bednih plata, ali bez ikakve šanse da kroz privatni rad nadomeste ono što im je uskraćeno. Oni koji tu mogućnost imaju, drže privatne časove iz nužde, ne iz luksuza – jer su im nadnice bedne.
Zato mislim da za sve nas nije mnogo pametno i dalje vređati i ponižavati obrazovane ljude. Jer kad se obrazovani ljudi dovoljno ponize, oni mogu i da se naljute. A onda odlaze. I snađu se. Svuda. Jer znanje i rad su valuta koja ima vrednost svugde – osim, izgleda, ovde. I onda, kad svi odu, ostaju parizer, dva jaja i rijaliti. Možda će tada konačno biti mira – niko više neće kvariti raspoloženje pričom o znanju i obrazovanju.