Kako na bebu utiče kad mama ne reaguje – šta je pokazao najvažniji eksperiment o dečjem razvoju

26 decembra, 2022

Dr Edvard Tronik jedan je od najcenjenijih američkih profesora i stručnjaka za dečji razvoj. On je istaknuti profesor Univerziteta u Masačusetsu i autor jednog od najznačajnijih eksperimenata o uticaju nedostatka roditeljske naklonosti i povezanosti na dete.

Ovaj eksperiment Tronik je sproveo davne 1975. i on je i danas jedan od najznačajnijih u oblasti dečje psihologije. Nosi naziv “eksperiment hladnog lica” i evo zašto je toliko važan.

Šta je eksperiment “hladnog lica”?

Sproveden pre skoro 50 godina i vrlo kratak, ovaj eksperiment posmatra ponašanje deteta, tačnije bebe, u zavisnosti od majčine reakcije. Nakon dva minuta intenzivne igre, osmehivanja i pružanja neprestane pažnje, majka se na jedan trenutak okreće i bebi vraća potpuno promenjena. Mirnog, kamenog lica, bez ikakve emocije. Beba neprestano pokušava da “vrati” svoju majku, da je zainteresuje za interakciju i ponovo ostvari kontakt. Kad svi ti pokušaji ostanu bez odgovora, beba se “povlači” i okreće lice i telo od majke, uz izraz lica koji odaje da je izgubila nadu.

Ovaj eksperiment ostao je jedan od onih koji su najviše puta ponovljeni u razvojnoj psihologiji. Korišćen je još mnogo puta, u ispitivanju kros-kulturnih razlika, gluvih beba, beba sa Daun sindromom, beba izloženih kokainu, autistične dece, dece čiji roditelj pati od depresije…

“Napravili smo i eksperiment tokom kog majka čučne tako da bude u nivou očiju bebe od skoro godinu dana, igra se sa njom, razgovaraju, majka odgovara na njene potrebe, okreće se u pravcu u kom beba pokazuje. Mama i beba usklađuju svoje potrebe, komuniciraju, i to je upravo ono što je i bebi i mami potrebno. U sledećoj fazi eksperimenta, zamolili smo majku da ne odgovara na bebine potrebe, da se uozbilji, i da njeno lice postane bezizražajno.” – objašnjava dr Tronik, autor eksperimenta.

“Beba veoma brzo shvata da je mama drugačija, i pokušava da, na sve načine koje je do tada komunicirala, ponovo osvoji njenu pažnju. Smeje joj se, pokazuje prstom u određenom pravcu jer je navikla da majka pogleda u tom pravcu, pruža ruke ka njoj, ljuti se i kao da kaže ‘Šta se to ovde dešava?’. Zatim počinje da plače…

Iako je ovaj eksperiment trajao samo 2 minuta, beba je reagovala veoma burno, počela je da se okreće od majke i da izađe iz stolice. Iako mala, bila je pod veoma velikim stresom, sve dok joj se majka nije ponovo obratila.” – rekao je Edvard Tronik.

Iz ovog tako jednostavnog eksperimenta roditelji mogu naučiti mnogo o tome kako njihovo raspoloženje, njihove reakcije i emocije utiču na decu. I kad su sasvim mali, ali i u tinejdžerskom uzrastu. Naša nervoza, depresija, stres, prenosi se na njih, a nedostatak povezanosti ostavlja dubok trag. Oni to ne umeju da nam kažu. Ali umeju da pokažu. Na nama je da takve znake ne tumačimo kao razmaženost, već kao zdravu potrebu za emocionalnom povezanošću sa onima koji su im najvažniji na svetu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama