Gregori Kjuri, profesor filozofije na Univerzitetu Notingem, tvrdio je u Njujork Tajmsu o tome da nas literatura ne unapređuje kao ličnosti, jer „nema dovoljno čvrstih dokaza da čitanje Tolstoja, ili drugih velikih pisaca, ljude čini moralno i socijalno naprednijim“
Ipak, postoje takvi dokazi. Rejmond Mar, psiholog Jork Univerziteta u Kanadi i Kejt Otlej, profesorka kognitivne psihologije Univerziteta Toronto, u istraživanjima objavljivanim od 2006. do 2009. izneli su podatke o pojedincima koji često čitaju romane za koje se ispostavilo da bolje razumeju druge ljude, imaju snažniju moć empatije i mogućnost da vide svet iz perspektive drugih ljudi.
Ova povezanost opstaje i ako se u istraživanje ubaci pretpostavka da pojedinci sa većom mogućnošću za empatiju prirodno odlučuju da više čitaju romane. Istraživanje koje je Mar sproveo 2010. naišlo je na slične rezultate kod male dece: što im se više čitaju priče, oštriji je njihov um i bolje razumeju namere drugih ljudi.
„Udubljeno čitanje“, kao suprotnost površnom čitanju kakvo praktikujemo na internetu je ugrožena praksa, ali neophodna kako bismo sačuvali svoju suštinu isto kao što nam je neophodno da restauriramo drevne spomenike kulture, i da čuvamo vrhunska umetnička dela od propadanja.
Nestajanje „udubljenog čitanja“ kao načina da se provede slobodno vreme svakako bi promenilo intelektualni i emocionalni razvoj generacija koje rastu i dolaz.
Jedno znatno novije istraživanje kognitivne nauke, psihologije i neurologije pokazalo je jasno da je „udubljeno čitanje“ – ono sporo, protkano impresijama, bogatim poistovećivanjem i upijanjem svakog detalja – autentično iskustvo, koje se dosta razlikuje od pukog dekodiranja reči iz slovnih znakova.
Iako udubljeno čitanje, generalno govoreći, ne zahteva prisustvo tradicionalne knjige, samo ograničenje koje ima štampani papir doprinose manjem ometanju i olakšavaju „udubljivanje“ tokom čitanja. Knjiga nema dodatne linkove. Time oslobađa čitaoca mogućnosti da bira da li će prekinuti čitanje jednog sadržaja da bi prešao na drugi, a ujedno i olakšava proces dolaska do punog doživljaja pročitanog narativa.
Impresiju potpomaže način na koji mozak učitava bogate detalje, aluzije i metafore. Iako je reč o dubokoj imaginaciji, u mozgu se tada aktiviraju isti „okidači“, koji bi se aktivirali da se pročitano zapravo događa u realnosti.
Emocionalna izmeštenja i moralne dileme na koje nailazimo u literaturi zbog toga se danas smatraju vežbom za mozak. Izmeštajući nas u misli glavnih likova, fiktivnih junaka, kako sugerišu najsvežija istraživanja, literatura nas na živopisan način priprema za realan život i bilduje naše kapacitete za empatiju.
Izvor: nedeljnik.rs