Uvek sam na strani dece i nemojte mi jahati po živcima sada o malim đavolima koji više nemaju trunku poštovanja prema autoritetu i koji zaslužuju šamarčine svaki dan, na svakih šest sati, ko antibiotik.
Majka mi je bila prosvetni radnik decenijama. Danas su mi neki njeni đaci prijatelji na Fejsbuku i puno mi je srce što im je i dalje u divnoj uspomeni. Ona je mnogo volela decu i uvek je govorila kako je ona oplemenjuju, podmlađuju i čine je boljom. Mislim da im se davala više nego što je od njih dobijala, ali ona bi me zbog ovoga sada popreko pogledala.
S druge strane, u našoj kući je interna šala bio izraz „prosvetarska plata“, jer je ona oduvek bila nekako jadna, nedovoljna, na primer kao polovina one koju su dobijali ljudi koji su radili po nekim preduzećima.
Ljubav prema deci kao osnova pedagogije, i prosvetarske plate su ono što i dan danas dominira u svakom razgovoru na temu – zašto se učitelji, nastavnici, profesori više ne bave decom onako kako naše subjektivne roditeljske iskolačene oči očekuju.
Dete mi je učenik već 10 godina. U školu nisam išla često, a tek sad kad je u gimnaziji ne mislim da tamo treba mnogo da se vrzmam. Imam informacije koje treba da imam, ne pada mi na pamet da moljakam za ocene. Njemu sam rekla da kada mi bude plakao zbog jedinice, dobiće batine (a nikada ga nisam tukla i mislim da je to bedna vaspitna mera koja dokazuje nemoć roditelja). Odem kada primetim problem, da postavim pitanje „koji problem s njim imate?“ Izdržim da budem fina, ali uglavnom uspem da izustim ono što mene kao roditelja brine.
Brine me što mi se smeškate, a onda odete na čas i vređate decu.
Brine me što im ne date da uče smisleno, već najviše vrednujete napamet, pa se čudite što su „kao bez mozga“.
Brine me što birate udžbenike koje dok čitam imam utisak da su napisani na svahiliju.
Brine me što se vadite da ništa ne smete, a zapravo ne umete.
Brine me što im ne dajete znanje.
Što stvari u kojima su najbolji i vole ih, vremenom zamrze zbog vas, i postaju osrednji.
Što tražite poštovanje, a ne poštujete vi njih.
Znam da su vam roditelji teški, i meni se od njih povraća na roditeljskim sastancima. Znam i da su deca „nebaždarena“, psovači, preletači koji ne umeju da sklope prosto proširenu. Plate su vam nikakve, frižideri prazni, osećate se mizerno i potcenjeno. Ubija vas birokratija.
Gospodo prosvetni radnici, vi ste birali čime ćete se baviti i znali ste u kakvu košnicu ulazite. Niste sigurno u zemlji Srbiji gajili iluziju „Društva mrtvih pesnika“. Mada bi svrha vaše profesije trebalo da bude ista i Džonu Kitingu, i onom nastavniku što za vreme časa ode u automobil da pojede pljeskavicu i angažuje jednog učenika da dok ga nema zapisuje one koji prave haos da bi im posle dao keca. Ako ne prijavi nikoga – dobiće on keca.
Izabrali ste božanski zadatak – da nadahnjujete decu u osvajanju znanja. To je velika odgovornost i duboko se klanjam onima koji u tome uspevaju. Ima ih, u promilima. Ovi drugi bi mogli da promene posao i probaju da se grčevito izbore za 25.000 dinara, sa osmočasovnim radnim vremenom u nekoj firmi. Tako znate, gospodo profesori, rade mnogi u Srbiji, jer selekcija je nemilosrdna, a konkurencija fatalna. Daješ najbolje od sebe za tih 200 evra i plače ti se, ali daješ ili dobijaš otkaz. Bez mnogo filozofije, bez kukanja, priče o 20 godina potlačenosti i ubijenosti u pojam. To je nama naša borba dala, a deca… Bojim se da su sve njihove buduće bitke, sa onim što im vi nudite – izgubljene.
(Sada očekujem traktat o tome kako su roditelji napravili nevaspitanu decu, ali njima sam se već obratila, pa me poštedite).
Ivana Stojanov
Izvor: http://noizz.rs/