На самом почетку 20. века, америчким градовима харала је туберкулоза, која је у тим годинама била посебно фатална по децу и младе из сиромашних средина. Мери Пакард и Елен Стоун, докторке најмање америчке државе Роуд Ајленд, 1907. године дошле су на идеју како да спрече или макар ублаже трансмисију туберкулозе међу децом. Пре тога њих две основале су Лигу за сузбијање туберкулозе у својој држави.
Наиме, Пакардова је написала писмо председнику Лиге Џеју Перкинсу у којем му износи своју идеју: „Да ли мислите да је прерано да покушамо са једном малом групом, за део деце, да организујемо школу која би личила на школу на отвореном? То би, свакако, био за почетак само експеримент. Предложено је да се штале за коње у Северној главној улици преуреде…“
Прва школа овог типа „отворена“ је у јануару 1908. године, и окупљала је децу за коју се зна да су била у контакту са туберкулозом, али без изражених симптома.
Учионице су имале много прозора, неке од њих и са све три стране, а сви су били отворени све време, иако је била зима. И то врло јака. Деца су, у баш хладним данима, носила такозване ескимске вреће за седење у којима се налазило топло камење да им греје стопала. Учитељица Мери Пауерс, поред тога што је предавала градиво, деци је подгревала супу и пудинг.
Експеримент је показао апсолутни успех на практично свим пољима, а оно најважније – нити једно дете није се разболело. Чак ни од прехладе. Већ две године касније отворено је 65 оваквих школа, а једна приватна школа у Њујорку спроводила је часове на крову. Како се инциденца туберкулозе смањивала са појавом антибиотика, тако су се и школе на отвореном затварале, а последња је затворена тек 1965. године.
Какве то везе има са коронавирусом
Ако је веровати кинеским истраживањима, има везе. Једно од њих које је обухватило 7000 случајева, показало је да се од тих 7000 тек једно заражавање десило на отвореном.
Друга студија, спроведена 2018. године, обухватила је 161 дете са сметњама у развоју и доказала да, она деца која су учила напољу, на отвореном, показују виши ниво пажње и концентрације у односу на децу која су учила у конвенционалним учионицама. Слична ствар догодила се у једној основној школи у Филаделфији где су се казне за непоштовање правила понашања смањиле са 50 годишње на 0, након што се део часова пребацио у двориште.
Дакле, уместо ротирања између онлајн и наставе у учионицама, можда би деца могла да се ротирају између учења у учионици и на отвореном, односно у простору који би имао проток ваздуха као отворени простор.
За крај, ово су правила која су доктори тражили од ђака да поштују тих раних година 20. века у Роуд Ајленду:
- Никад не пљуј по поду или плочнику
- Немој чачкати нос и немој га брисати руком или рукавом
- Немој лизати прст кад треба да окренеш страницу
- Не стављај оловку ни у уста ни на усне
- Не стављај у уста ништа што није храна или пиће
- Немој делити ни размењивати воће, слаткише, жваке, напола поједену храну, пиштаљке, нити било шта што се ставља у уста.
- Никад немој кашљати или кијати неком у лице. Окрени се на другу страну. Нека ти лице и руке увек буду чисти. Пре сваког јела опери руке.
Аутор: А. Цвјетић