Хоће ли нам то бити довољно, питао је мој муж, помало узнемирен чињеницом да ове године нема сарме.
Биће нам довољно, рекла сам. Биће нам и превише, додала сам. Ова количина хране је застрашујућа. Ми смо четворочлана породица, а ја кувам за десеторо. Минимум. Сваке године. Е па овог пута сам рекла – нема сарме, другарице и другови. Како нема сарме? Тако, фино – нема сарме. Имаћете месо, имаћете руску, предјело, торту… и другу торту… доста је.
Доста је.
Мама, јеси ли узбуђена што је Нова година, питала је Тара.
Јако, рекла сам с уобичајеном дозом сарказма.
Ја јесам, додала је.
Баш се радујем због тебе, казала сам. Овог пута је сарказам изостао. Стварно се радујем због ње.
Данас сам била на пијаци. Велике радње и велике редове избегавала сам у широком луку, поносна на себе што сам овог пута новогодишњу набавку обавила пар дана раније. Људи су се тискали, гурали, међу тезгама је врвело као у кошници.
Купила сам кило кромпира. Код нас у кући се кромпир једе на јако чудан начин. Ми велики – углавном избегавамо. Кад испечем цео плех, деца поједу пар комада док су врући, остатак се хлади, суши, увошти и на крају баци. Кад испечем два кромпира, тек реда ради, њих две се побију око та два. Рекао сам ти да ће бити мало, каже мој муж. Прошли пут смо бацили, кажем ја. Видиш да деца воле кромпир, дода он. И онда се посвађамо. Данас се надам да ће нам кило бити, шта? До… до…довољнооооо, другарице и другови. Довољно.
Месо сам купила јуче. Три кила ребара, повеће парче, плус два кила ролованог. Муж није рекао ништа али осетила сам то “да л’ ће нам бити довољно“ у зраку. Велико је парче, баш велико – рекла сам, да отклоним сумњу. Можда нам не треба и роловано…? Роловано таман могу да заледим, нека буде за Божић, а ово ћемо сад, шта мислиш? Ма испеци, рекао је. Неће да се баци. Сви воле роловано.
Киселу имамо, вино имамо, лимун имамо, соду бикарбону имамо, пиво нико не пије, набрајао је. Остало нам је да купимо хлеб и кромпир.
Нисам рекла ништа јер нисам имала снаге да се поново расправљам. Густи сок, додао је. То исто да узмемо.
Иначе, мој муж је човек форме и човек количине. Да има свега и да има довољно. Односно – и више него довољно. Он је тај који све купује на џакове и картоне, на велико. Ја сам та која иде иза њега и богара. Шта ће ми џак црног лука?! Немам подрум у коме ћу да га држим, на тераси је хладно, у стану је топло, проклијаће за недељу дана… Неће да се баци, каже он. Онда ја кажем – бациће се. Није суштина да бацамо храну, кажем. Нећемо бацити, понови он. Бацићемо, поновим ја. И онда се, шта…? По… по…посвађамоооо, другарице и другови.
Данас сам налакирала нокте. Боја – нешто између црног вина и труле вишње. Како ти се не смучи, стално једна те иста, питала је Уна неки дан. Не смучи ми се. Ја сам човек навике. Не волим промене. Зашто не одеш да ти неко уради нокте, питала је. Зато што немам живаца за то. Не могу да седим два сата и слушам празне приче. И не желим да дајем паре за нешто што могу да урадим и сама. Да, мама, ти све можеш сама, рекла је и врло вероватно – преврнула очима.
Нова је година сутра. Пола ребара смо већ појели. Сва је прилика да ћу и оно роловано ипак испећи. Мајка ми је послала слику сарме. У великој шерпи, са сувим ребрима. Јако фотогенична сарма. Да видим твоју, написала је. Ми немамо сарму, написала сам. Каква ти је то Нова година без сарме? Таква, фина – рекла сам. А руску, упитала је. Руску имам. Закачила сам јој слику. Јес’ то рендала, ситно ти то нешто? Нисам јој одговорила ништа. Али сва је прилика да ћу на крају ипак купити шта…? Ку…ку…купууууус, другарице и другови.
Купус.
Аутор: Даниела Бакић