Imam prijatelja koji vodi malo preduzeće i ne ide mu loše, ali se on ni po čemu ne ističe (majica, trenerka, ranac – opuštena varijanta).
U školi u koju ide njegova ćerka, grupa roditelja odlučila je da se zamene školske klupe. Uzgred, bile su to jedne sasvim normalne školske klupe.
Ali, hoćemo nove.
Nakon diskusije, roditelji su se podelili u dve neravnopravne grupe: oni koji su mogli da izdvoje novac i sedmoro koji su se izjasnili da neće učestvovati u tome (iz banalnog razloga – nisu imali viška para).
Rečeno im je da će onda njihova deca sedeti u starim klupama.
Kada je moj prijatelj predložio da ovi koji daju novac, svi izdvoje po još malo te da se tako kupe klupe za svu decu, ti roditelji su odmahnuli glavom ne verujući svojim ušima (tipa „zašto bismo, aman, mi plaćali za tuđu decu – ako nisu u mogućnosti – neka sede u starim klupama“).
Na kraju se i on izjasnio da neće davati novac.
A na njegova objašnjenja da će to dovesti do podele u razredu na „siromašne“ i „bogate“ samo što ga otvoreno nisu poslali tamo odakle se na ovaj svet ispilio.
Došao je dan „D“.
U učionicu su dovezene nove klupe. Otprilike ovakve:
Četiri stare klupe gurnute su u ćošak, gde je obrazovan geto „bednih“ učenika. Majke su bile presrećne. Kada ih je moj prijatelj pitao zar ih to ne podseća na priče o tretmanu u zavisnosti od toga da li platiš i ne platiš porođaj, dobio je odgovor: „Ali mi smo tako u mogućnosti.“
To je potrajalo ceo jedan dan.
A sutradan su oni koji su došli u školu videli kako su se umesto starih pojavile nove klupe.
Plus dečje prelepe stolice.
Tako dakle.
Sada te iste velike majke sikću okolo kako je to diskriminacija, da se njihova deca ponižavaju i da bi svi morali biti ravnopravni.
Moj prijatelj ih gleda i šizi.
Na pitanje jednog tate: „Avaj, zašto to uradi?“, ovaj je odgovorio: „Smatraj da je to bio jedan socijalni eksperiment. Uostalom, zar i sami niste želeli da jedna grupa dece ima bolje klupe nego druga? – Prema tome, želja vam se ostvarila!“
Prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: Detinjarije