Овогодишњи резултати завршног испита за ученике осмог разреда у Србији изазвали су озбиљну забринутост и неверицу у зборницама широм земље. Традиција, према којој су ученици по правилу остваривали боље резултате из српског језика и књижевности него из математике, дефинитивно је прекинута. Овај тренд, који је започео још прошле године, сада је потврђен, остављајући просветну јавност пред затвореним вратима статистике.
Као неко чија је ужа област српски језик, нећу олако извлачити закључке из голих бројки када је реч о математици. Да би се разумео напредак или промена у том сегменту, потребна је стручна анализа која би обухватила тежину задатака, структуру теста и његове објективне домете. Међутим, оно што као професор српског језика могу – и морам – да урадим, јесте да лоцирам корене лоших резултата из матерњег језика. Иако ове године нисам предавао осмом разреду, искуство и увид у систем јасно показују да је овогодишњи тест, својим искораком ка ПИСА моделирању, само оголио системске пукотине које годинама игноришемо.
Кућа се гради од темеља: Илузија елементарне писмености
Елементарна писменост – учење ћириличног и латиничног писма, савладавање технике читања и разумевање једноставнијих текстова – ексклузивни је задатак нижих разреда основне школе. Ипак, реалност у петом разреду изгледа поражавајуће: готово половина ученика, а неретко и више, долази на предметну наставу без савладане азбуке, мешајући два писма и читајући на нивоу који онемогућава праћење било каквог сложенијег садржаја.
Изван оквира ученика који раде по ИОП-у (где се одређени уступци са правом толеришу), за општу популацију ученика ово је апсолутно недопустиво.
Када ученик у петом разреду не зна смислено да се изрази или да течно прочита реченицу, наставник српског језика се налази пред немогућом мисијом. Предметни наставник, притиснут обимним и захтевним градивом, једноставно нема ни времена ни системског простора да обавља посао који је морао бити завршен у првом циклусу образовања.
Зашто учитељи нису кривци?
Најлакше је сву кривицу свалити на учитеље, али то би било крајње неправедно и површно. Наставници разредне наставе раде у оквиру објективних ограничења која им намеће сам систем. Ипак, мора се отворено признати једна бољка која произлази из те праксе: оцене су нереално високе.
Као и у вишим разредима, присутна је озбиљна дивергенција између формалног успеха у дневнику и реалног знања које ученик поседује. Закључена петица пречесто је резултат притиска, жеље за миром у кући или линије мањег отпора, а превише ретко одраз стварне функционалне писмености.
Европски парадокс: Српски језик на маргини сатнице
Кључ проблема, међутим, лежи у математици времена. Ако упоредимо број часова матерњег језика у нижим разредима код нас и у земљама чијим образовним системима декларативно тежимо, долазимо до фрапантног податка: Србија има један од најнижих фондова часова матерњег језика у Европи (свега 5 часова недељно у нижим разредима).
Француска, на пример, има дупло већи фонд часова у раном образовању.
Земље са врха ПИСА листе систематски улажу највише времена управо у рану писменост. Кроз наставу и број часова матерњег језика, али и предмете где се писменост „вежба“.
Ако желимо функционалну писменост – а то је способност да се прочитан текст разуме, анализира и примени у реалном животу – морамо схватити да се она не учи напречац у осмом разреду. Она се вежба и аутоматизује од првог разреда. У вишим разредима наш фонд часова је упоредив са другима, али и даље представља законски минимум. Без јаке базе у разредној настави, свака надградња у предметној настави је зидање куле од карата.
Притисак градива, екранска пажња и ПИСА стандарди
Док је фонд часова на минимуму, наставни програм за више разреде је максимално оптерећен. Од петог до осмог разреда, ученицима се испоручује готово комплетна граматика српског језика и изузетно захтевна књижевна теорија. На све то надовезује се лектира коју данас ретко ко чита. Ученици долазе у пети разред без икаквих читалачких навика, а суочавају се са текстовима који траже дубоку концентрацију.
У доба паметних телефона и алгоритамски скраћене пажње, функционална писменост је прва жртва. Када се градиво мора претрчати да би се испунила форма, часова за вежбање, анализу и примену текста готово да и нема. А управо је то оно што овогодишњи тест – моделиран делимично и према ПИСА стандардима – тражи. Наш систем и даље припрема ученике да репродукују дефиниције, док тест тражи да они мисле помоћу језика.
Како даље?
Струка већ дуго нуди решење које доносиоци одлука упорно игноришу: неопходно је повећање фонда часова матерњег језика, пре свега у нижим разредима.
Међутим, ово повећање не сме бити изведено механички и бирократски. Додавање нових часова српског језика на већ претрпане распореде часова само би додатно оптеретило децу која ионако пуцају под шавовима од броја предмета. Решење је у комплетној реформи и реструктурирању наставних планова – смањењу броја сувишних садржаја и фокусу на оно што је суштина сваког образовања: језик као оруђе за мишљење.
Све док српски језик третирамо као један од многих предмета, а не као темељну компетенцију из које извире разумевање свих осталих наука (укључујући ту и математику), завршни испити ће за нас бити болно отрежњење, а ПИСА тестови недостижна реалност.
Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности из Бора