Ovogodišnji rezultati završnog ispita za učenike osmog razreda u Srbiji izazvali su ozbiljnu zabrinutost i nevericu u zbornicama širom zemlje. Tradicija, prema kojoj su učenici po pravilu ostvarivali bolje rezultate iz srpskog jezika i književnosti nego iz matematike, definitivno je prekinuta. Ovaj trend, koji je započeo još prošle godine, sada je potvrđen, ostavljajući prosvetnu javnost pred zatvorenim vratima statistike.
Kao neko čija je uža oblast srpski jezik, neću olako izvlačiti zaključke iz golih brojki kada je reč o matematici. Da bi se razumeo napredak ili promena u tom segmentu, potrebna je stručna analiza koja bi obuhvatila težinu zadataka, strukturu testa i njegove objektivne domete. Međutim, ono što kao profesor srpskog jezika mogu – i moram – da uradim, jeste da lociram korene loših rezultata iz maternjeg jezika. Iako ove godine nisam predavao osmom razredu, iskustvo i uvid u sistem jasno pokazuju da je ovogodišnji test, svojim iskorakom ka PISA modeliranju, samo ogolio sistemske pukotine koje godinama ignorišemo.
Kuća se gradi od temelja: Iluzija elementarne pismenosti
Elementarna pismenost – učenje ćiriličnog i latiničnog pisma, savladavanje tehnike čitanja i razumevanje jednostavnijih tekstova – ekskluzivni je zadatak nižih razreda osnovne škole. Ipak, realnost u petom razredu izgleda poražavajuće: gotovo polovina učenika, a neretko i više, dolazi na predmetnu nastavu bez savladane azbuke, mešajući dva pisma i čitajući na nivou koji onemogućava praćenje bilo kakvog složenijeg sadržaja.
Izvan okvira učenika koji rade po IOP-u (gde se određeni ustupci sa pravom tolerišu), za opštu populaciju učenika ovo je apsolutno nedopustivo.
Kada učenik u petom razredu ne zna smisleno da se izrazi ili da tečno pročita rečenicu, nastavnik srpskog jezika se nalazi pred nemogućom misijom. Predmetni nastavnik, pritisnut obimnim i zahtevnim gradivom, jednostavno nema ni vremena ni sistemskog prostora da obavlja posao koji je morao biti završen u prvom ciklusu obrazovanja.
Zašto učitelji nisu krivci?
Najlakše je svu krivicu svaliti na učitelje, ali to bi bilo krajnje nepravedno i površno. Nastavnici razredne nastave rade u okviru objektivnih ograničenja koja im nameće sam sistem. Ipak, mora se otvoreno priznati jedna boljka koja proizlazi iz te prakse: ocene su nerealno visoke.
Kao i u višim razredima, prisutna je ozbiljna divergencija između formalnog uspeha u dnevniku i realnog znanja koje učenik poseduje. Zaključena petica prečesto je rezultat pritiska, želje za mirom u kući ili linije manjeg otpora, a previše retko odraz stvarne funkcionalne pismenosti.
Evropski paradoks: Srpski jezik na margini satnice
Ključ problema, međutim, leži u matematici vremena. Ako uporedimo broj časova maternjeg jezika u nižim razredima kod nas i u zemljama čijim obrazovnim sistemima deklarativno težimo, dolazimo do frapantnog podatka: Srbija ima jedan od najnižih fondova časova maternjeg jezika u Evropi (svega 5 časova nedeljno u nižim razredima).
Francuska, na primer, ima duplo veći fond časova u ranom obrazovanju.
Zemlje sa vrha PISA liste sistematski ulažu najviše vremena upravo u ranu pismenost. Kroz nastavu i broj časova maternjeg jezika, ali i predmete gde se pismenost „vežba“.
Ako želimo funkcionalnu pismenost – a to je sposobnost da se pročitan tekst razume, analizira i primeni u realnom životu – moramo shvatiti da se ona ne uči naprečac u osmom razredu. Ona se vežba i automatizuje od prvog razreda. U višim razredima naš fond časova je uporediv sa drugima, ali i dalje predstavlja zakonski minimum. Bez jake baze u razrednoj nastavi, svaka nadgradnja u predmetnoj nastavi je zidanje kule od karata.
Pritisak gradiva, ekranska pažnja i PISA standardi
Dok je fond časova na minimumu, nastavni program za više razrede je maksimalno opterećen. Od petog do osmog razreda, učenicima se isporučuje gotovo kompletna gramatika srpskog jezika i izuzetno zahtevna književna teorija. Na sve to nadovezuje se lektira koju danas retko ko čita. Učenici dolaze u peti razred bez ikakvih čitalačkih navika, a suočavaju se sa tekstovima koji traže duboku koncentraciju.
U doba pametnih telefona i algoritamski skraćene pažnje, funkcionalna pismenost je prva žrtva. Kada se gradivo mora pretrčati da bi se ispunila forma, časova za vežbanje, analizu i primenu teksta gotovo da i nema. A upravo je to ono što ovogodišnji test – modeliran delimično i prema PISA standardima – traži. Naš sistem i dalje priprema učenike da reprodukuju definicije, dok test traži da oni misle pomoću jezika.
Kako dalje?
Struka već dugo nudi rešenje koje donosioci odluka uporno ignorišu: neophodno je povećanje fonda časova maternjeg jezika, pre svega u nižim razredima.
Međutim, ovo povećanje ne sme biti izvedeno mehanički i birokratski. Dodavanje novih časova srpskog jezika na već pretrpane rasporede časova samo bi dodatno opteretilo decu koja ionako pucaju pod šavovima od broja predmeta. Rešenje je u kompletnoj reformi i restrukturiranju nastavnih planova – smanjenju broja suvišnih sadržaja i fokusu na ono što je suština svakog obrazovanja: jezik kao oruđe za mišljenje.
Sve dok srpski jezik tretiramo kao jedan od mnogih predmeta, a ne kao temeljnu kompetenciju iz koje izvire razumevanje svih ostalih nauka (uključujući tu i matematiku), završni ispiti će za nas biti bolno otrežnjenje, a PISA testovi nedostižna realnost.
Autor: Milan Stanković, prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora