Кад постанете родитељ, многе ствари се промене. Па то већ и птице на грани знају. Неки младим родитељима замерају што су запустили пријатељства, што ређе излазе, што вечито причају о деци, што су своје наследнике ставили и увек стављају на прво место. То, најчешће, чине они који и сами још немају децу. Њих посебно поздрављамо, уз песму: „Видећеш ти, кад добијеш своје.“
Ипак, поред ових набројаних, промене се и неке друге ствари. Родитељима се у кости увуку некакви чудни страхови и празноверја, па тако чак и они који су до јуче пролазили испод мердевина без страха, сада стављају црвени конац детету око руке и мењају смер кретања кад им, док у колицима гурају бебу, пут пресече црна мачка.
„Нисам ја сујеверан, али пусти ти то, шта ми је тешко да направим три корака уназад и да бацим со преко рамена.“
Нисам ни ја веровала, али пре неки дан сам се уверила да је тако.
Мој син је, као и већина петогодишњака, опчињен фудбалом. Уписали смо га јер је силно желео, а и због тога што верујемо да ће научити да је важно бити део тима, да су и онај ко је дао гол и онај који му је асистирао подједнако важни, да је потребна жртва и труд да би постигао резултат. И коначно, да би научио да губи. Јер само они који умеју да губе могу да буду прави победници.
И пошто су сви другари у клубу већ одавно поручили дресове са логотипом клуба и својим именом, иако нам се то чинило непотребно, нисмо желели да га издвајамо (ах, та родитељска бољка), па смо замолили тренера да поручи и њему.
„Нема проблема, само да ми кажете величину и да изаберете број на дресу.“
„Величина је 6, а за број, не знамо, шта имате на располагању?“
Тренер отвара свеску и показује нам. Каже, ево списка, овде се види који су бројеви слободни.
А у свесци, до броја 39 заузет сваки број осим – 13. Гледам ја ону свеску, гледам тренера, па опет свеску и питам: „А шта је са овим 13?“
„Ништа, слободан је.“
„Па зашто?“
„Па неће родитељи, кажу да не тера децу малер.“
Од броја 13 до 39 има 25 заузетих бројева. Или, 25 од 25 родитеља је сујеверно. Мислим, нису они сујеверни, али пусти ти то, што баш ми да узмемо 13.
Окрећем се према детету и питам: „Оги, хоћеш ти број 13 на дресу?“
„Па може.“ – одговара он, коме је сваки број исти.
„Онда 13 за нас.“ – кажем тренеру.
„Сигурно?“ – пита ме он, мало зачуђен.
„Сигурно.“
Знам ја да у нашем народу има много сујеверја. Знам да је сановник саставни део скоро сваке библиотеке. Знам и да се још истерује страва деци. Али, да се баш 100% родитеља плаши броја 13, то стварно нисам знала.
После смо сазнали да је тај број на дресу носио и чувени Коларов, као и Неста. И не мора он да буде велики фудбалер (међу нама, не бих ни волела), а ако не буде, сигурно неће бити због броја 13 на дресу.
А. Цвјетић