Način na koji roditelji vaspitavaju decu je direktno povezan sa izgradnjom psihičkih struktura i tipa ličnosti iste te dece. Još u prvoj polovini XX veka, psihoanaliza odraslih je uverljivo pokazala da oni odrasli koji kao deca nisu dobili dovoljno ljubavi, postaju neurotične ličnosti. Nastale su nove smernice: Deci morate pokazivati ljubav! Nemojte ih traumatizovati prikraćivanjem ljubavi!
Ako je dokazano da najčešći rezultat nesrećnog detinjstva bez ljubavi jeste nesrećna, neurotična odrasla osoba, zar to ne znači da će rezultat srećnog detinjstva biti zadovoljna i srećna odrasla osoba? Ako nepokazivanje ljubavi dovodi do neuroze, zar nije onda tačno da pokazivanje ljubavi dovodi do zdravo formirane ličnosti? Polazeći od takvih pretpostavki za koje ćemo tek kasnije shvatiti da su pogrešne, pokazivanje ljubavi je stavljeno u centar vaspitnog pristupa »ideologije srećnog deteta«.
Prateći savete o savremenom vaspitanju dece, a sve u cilju očuvanja i unapređenja dečjeg mentalnog zdravlja, roditeljima je postalo najvažnije kako se njihovo dijete oseća. Da bi roditelj mislio da je dobar roditelj, njegovo dete se stalno moralo osećati voljeno i biti srećno. Zato su roditelji počeli da se trude da decu uvere da su jako voljena, omogućujući im samo pozitivne doživljaje i iskustva.
Poslije nekoliko decenija takve prakse, počeli smo da uviđamo da nije nužno da će srećno dete postati srećni odrasli. Sa razočaranjem smo shvatili da druga formula – srećno dete, nesrećni odrasli – nije samo moguća, već je i najverovatnija. Razmaženo dete i prezaštićeno dete su nove patologije, rezultat novog pristupa. Prvo izrasta u patološkog narcisa, a drugo u pasivno-zavisnu ličnost.
Razmažena deca uprkos visokoj inteligenciji, izrastaju u nesocijalizovane ličnosti koje ne žele da odrastu, koje su sebične i narcisoidne, koje slabo kotrolišu svoje impulse, sklone su nasilju, uprkos svojim talentima nemaju radne navike tako da su neuspešni, i koje zbog toga dugo ostaju u simbiotskoj vezi sa svojim roditeljima i kada zađu u svoju četvrtu ili petu deceniju.
Za razliku od njih, prezaštićena deca su veoma pasivna jer o sebi misle da su nesposobna, plaše se sveta oko sebe kojeg doživljavaju kao veoma opasno mesto, zbog čega su takođe u simbiozi sa roditeljima ili dominantnim partnerima.
Kako to da ljubav izaziva poremećaj?
Ljubav ne može pokvariti dete, već ga kvari ono čega nema u ovom pristupu, a to je disciplinovanje. U želji da stalno usrećuju vlastitu decu, roditelji su počeli da izbegavaju da sa njima ulaze u konflikt, postali su popustljivi.
Danas smo naučili da su deci podjednako potrebni i ljubav i disciplinovanje. Na osnovu toga što zna da je voljeno dijete izgrađuje pozitivnu sliku o sebi, shvata da je važno ljudsko biće. Disciplinovanje je ono što omogućuje socijalizaciju i razvijanje različitih radnih navika, poštovanje zabrana i granica.
Disciplinovanje podrazumeva konflikt detetove želje i volje roditelja. To je u stvari neizbežni konflikt biologije i sociologije. Kako je cilj roditelja da socijalizuje dete, on je taj koji u tom konfliktu treba da prevlada. Popustljivo vaspitanje je pokazalo koliko je pogubno po razvoj detetove ličnosti i njegovu odraslu sudbinu. Mi roditelji treba da se podsetimo da nam je glavni zadatak da decu pripremimo za samostalni život u ljudskom društvu, pa da oni sami nađu svoju sreću, a ne da ih stalno usrećujemo. Ako smo stalno mi odgovorni za njihovu sreću, onda oni na kraju ne žele da odrastu i da prihvate odgovornost.
Piše: Dr Zoran Milivojević, psihoterapeut