Много је критике последњих дана упућено на све адресе – родитеља, наставника и деце. Али, не смемо заборавити на све оне који на свом путу дају и више од могућег. О улози наставника и учитеља у одрастању и животу деце, на поетичан и занимљив начин пише Маја Котличић, наставница којој је, како каже сама, много стало. Овај текст пише из угла родитеља.
„Јер ви не можете бити ништа друго до оног што је наша кућа. А у нашој кући се зна да има људи који су њен део, а да нам праг нису ни прешли. Људи чија ће вам реченица променити, можда дан, а можда и све.
Они су ИЗАБРАЛИ да стоје пред вама. Није им то случајно запало. Морали су да се потруде да стигну ту где јесу. А сад се упорно труде да оправдају свој избор.
Ти људи се радују вашим освојеним турнирима. Нервирају се због тог једног бода који је фалио за петицу. Размишљају да зажмуре на оно „незнам“ у закључку.
То су они који знају кад ћеш да заплачеш, али и кад ћеш да пукнеш од смеха. Примете твоју нову фризуру. Не дозвољавају ти да стојиш сам. И стварно нађу одговор на питање зашто је плави патлиџан плаве боје.
Људи који са својом децом некад седе у тишини, јер је много приче отишло другој својој деци. Деци чије фазе пролазе изнова и изнова, док ми, родитељи, једва издржимо два, три круга.
Зато нећу себи дозволити слабост да рушим положај оних, од чијег се положаја очекује, што би Бакман рекао – само све.
Ја ћу да навијам. Јер знам да ОНИ – васпитачи, учитељи, наставници, професори – спремају најбољи тим. Тим у који су упрте све наше очи. Тим који је спаковао сва наша надања. Тим којем поносно машемо с кућног прага. Тим који испраћамо са степеништа школе. Онај тим који нас представља свету.
Не мораш да бираш страну. Јер сви смо на истој.“