Često čitam negativne komentare u vezi sa nastavnicima i naravno da me povređuju. Slušam o lošim iskustvima. Vidim nekad i ogroman stepen razočarenja, čak i mržnje. Svega ima u tim komentarima. Kao da se sav životni bes izlije u stav roditelja prema školi. Što je i razumljivo. Tu su najranjiviji. A nemoćni da bilo šta promene.
Ima li loših nastavnika? Ima. Uvek ih je bilo.
Neki su loši jer su nekompetentni, nestručni.
Neki su bahati i obesni jer pomešaju ličnu želju za moći sa autoritetom.
Veliki broj njih nema osnovna pedagoška znanja jer su obrazovani za nešto sasvim drugo, pa su u školu zalutali. A neće ni da uče jer mesto nastavnika vide kao ličnu kaznu i potonuće, ili trenutnu tezgu dok ne naiđe nešto bolje.
Neki su previše lični, previše prisni, više liče na dadilje, pa iz tog pajtaškog odnosa nestane profesionalnosti, deca im se približe, roditelji ih okupiraju i oni izdišu pod teretom koji ne mogu da nose, pa ga onda razbacuju okolo stvarajući razredne klanove u kojima mogu dati sebi oduške žaleći se jednima na druge, stvarajući saveznike i neprijatelje.
A neki su prosto loši ljudi.
Ima li načina da se ovakvi nastavnici poprave?
U zakonu i na papiru ima, ali u stvarnom životu to ne biva. Po zakonu svaki novi nastavnik ima pripravnički staž, ima svog mentora, polaže ispit za licencu, ima pedagošku službu koja ga prati, ima direktora. Međutim, sve to postoji samo formalno. U realnosti novi nastavnik dolazi u školu i bačen je da se nosi sam sa svim okolnostima koje se pred njega postavljaju. Za manjkavosti u njegovoj službi znaju svi, ali su, opet, svi nemoćni. O tome se priča po kuloarima, roditelji se nekad žale, stignu obećanja da će biti bolje, ali život teče dalje. Interesantno je da o takvim nastavnicima često priča čitav grad, da oni postaju deo urbane legende, ali kvalitativnih promena nema, niti ih može biti u ovakvom školskom sistemu kakav je naš.
U ovoj priči o lošim nastavnicima već dva puta sam upotrebila reč nemoć jer je ona ključna. Ona je slika naše stvarnosti, uz sveprisutnu apatiju i mirenje sa datošću koja nam nije prijatna, ali je gutamo i podnosimo.
I sad na red dolaze deca
Ona svakoga dana dolaze u školu. Ta škola ih oblikuje. Oni se bore i suočavaju sa lošim nastavnicima. Roditelji su očajni dok slušaju kako im se deca muče, teše ih, nekada prete i besne, retko preduzimaju bilo šta suvislo, olakšaju savest pišući po društvenim mrežama, ali im najčešće šalju poruku da ćute i slušaju jer će i to proći.
I sve je to pogrešno. Sve su to pogrešne poruke. Svaka poruka detetu da je nemoćno i kako mu jedino preostaje da psuje u sebi je pogrešna. Svaka uvreda na račun lošeg nastavnika je pogrešna. Jer uvredama pribegavaju gubitnici. A deca vole pravdu i red. Oni se ne mire sa glupostima odraslih. Prepoznaju ih u letu, osećaju ih celom dušom, ali u moru nemoćnih ne mogu da ih trasiraju i kultivišu. A imaju sposobnosti za to. Mi odrasli im tu sposobnost oduzimamo. Mi im ne saopštavamo ključnu istinu. Istinu da život nije uvek pravedan, da njega čine i loši ljudi, da u životu ima i neznanja koje se krije pod maskom oholosti, ima pakosti koja čuči ispod lepih reči, ima nesposobnosti, ima razočarenja. Mislimo da su deca mala i da ne mogu sve ovo razumeti. Greška. Deca nisu glupa. Ako nešto ne razumeju, oni to osećaju. A mi im taj prirodni osećaj za borbu blažimo i čuvamo ih od svake senke i rane. Na taj način im odsecamo ruke kojima će se u budućem životu braniti. Ukidamo im sposobnost da se prilagode i sutra, kad odrastu, kad budu imali posao, kad budu očevi, majke, komšije, muževi, žene, kad budu sve ono što jedna odrasla osoba jeste, postanu svesni da život nije cvetna livada. Često je poligon za preživljavanje. I deca treba to da znaju.
Pod svetlom ove činjenice, loši nastavnici su vrlo korisni za dečije odrastanje, ma koliko to paradoksalno zvuči kada se kaže. I surovo. Ali vaspitanje i roditeljstvo nije samo maženje i kuvanje kamilice. Kamilicom se rane ne leče. Leče se istinom, stavom i kičmom. A tu kičmu možemo ispraviti baš na greškama i manjkavostima loših nastavnika.
Trideset godina sam razredni starešina. Trenutno mi je aktuelna osma generacija. Sada su sedmi razred. Slušam ih svaki dan. Znam šta pričam.
U mom razredu postoji jedno pravilo od koga nikad ne odstupam. Kada pričamo o drugima, bili to drugari iz odeljenja ili nastavnici, kada se žalimo na nečije ponašanje, to mora biti samo sa argumentima. Mora biti jasno izloženo, uz iskren prikaz cele situacije, lične uloge u svemu i spremnost da se problem reši. Moraju biti dati predlozi za prevazilaženje neugodne situacije. Ne dozvoljavam žalopojke, ogovaranje bez smisla, prepričavanje radi tupljenja jezika i olakšavanja duše. Nekada im pomažem. Nekada samo održavam red. Nekada sam samo moderator u raspravi. Ali ne blažim. Ne bojim u roze. Ne obećavam da će proći samo od sebe. Vičem na prostakluk. Urlam na nepravdu. Tražim istinu i akciju. Zahtevam da budu odgovorni. I za sebe i za druge.
Kada se žale na nastavnike, od početka im verujem, ali im ne dozvoljavam da odstupe. Nikada ne govorim da ću ih zaštititi. Kažem da ću sa nastavnikom popričati. Usput im sugerišem da od tog razgovora ne očekuju mnogo. On je nastavnik, oni su đaci. Tako je. Neće se mnogo promeniti. Istovremeno, ne branim postupke nastavnika, ne tvrdim da je on uvek u pravu. Kažem da je pogrešio, da ne radi kako treba. Priznam da je nešto loše, nedopustivo, ali tražim da nađu fintu, ublaže pad, očvrsnu ramena, otpišu gluposti kao vanbilansni gubitak.
Stalno im govorim, gotovo kao mantru, da je inteligencija sposobnost čoveka da se snalazi u svim situacijama, da nađe način da ih reši u svoju korist. Da će sutra imati nezgodne šefove, ljute komšije, nadrndane rođake. Hoće li stalno plakati nekome na ramenu? Hoće li biti tu razredni, mama, tata? Hoće li se večno kriti i kukati ili će nešto smisliti i preduzeti? Govorim jasno i izričito da život nije pravedan, da se za sopstvenu pravdu i lični integritet moraju boriti sami, da moraju naći mehanizme da preskoče prepreku, ili da je zaobiđu, ili da je preveslaju, ili da je mangupski prevare.
Nekada se dešava pokušaj udruženog razrednog nastojanja da se nastavnička strogost ili način ispitivanja prikaže kao bahatost i nerazumni zahtev. Pridruže im se često i roditelji. Ubede ih doslednim objašnjenjima kako su postavljeni kriterijumi nemogući. To je već znak da su deca porasla, da su shvatila poruku. Smislili su način da prevaziđu problem. Ali, ako je prozvani nastavnik dovoljno savestan, a najčešće jeste, ako su mu kriterijumi jasno postavljeni, pokušaj puča propada. Istina uvek nađe svoj put. A deca nauče još jednu lekciju, nauče da ispred problema nema povlačenja, ma koliko on bio veliki. Postane im jasno da je predaja, bilo grupna, bilo pojedinačna, ipak samo predaja.
Deca vremenom progovaraju jasno i razgovetno. Uče da misle svojom glavom, kritički, bez drame. Granice su postavljene. Verujemo jedni drugima. Pričaju šta se dešava na nekim časovima. Prepričavaju gluposti, nepravde i pakosti. Ali ne kukaju nad sudbinom. Sve se poređa. Na neke se lekcija primi. Oni će u životu verovatno biti samostalni ljudi. Na neke ne deluje tako. Oni su malo mekši, ali bar znaju bez okolišanja i bajkovitih očekivanja kako stvari stoje. I oni su našli neki svoj put koji ih ne boli previše, sa kojim mogu da se nose. Ali istina im je rečena. Jer, ne služi škola samo tome da nauče sve formule, poneki glagol i osnove stranog jezika. Treba da ih napravi ljudima, da ih spremi za život. A život je težak. Naročito ako si kao dete samo mažen i prepušten na mamine obloge od uboja, pa iskočiš u strani svet i preneraziš se koliko je u njemu loših ljudi. Tada ti ostaje da se do kraja tog života samo čudiš, prenemažeš i sliniš. Zato su i najgori nastavnici nekad blagotvorni. Kao gorak lek. Kao šamar u stanju šoka. Kao zid koga moraš srušiti. A zid se ne ruši ni suzama, ni glavom. Životni zidovi se ruše saznanjem da si od njih i bolji i pametniji, samo treba da im nađeš dobitnu caku.
Autor: Biljana Vasić, profesorka srpskog jezika i književnosti iz Šapca