Malo dete – mala briga, veliko dete – velika briga

januar 2, 2015

Ovo meni rekla moja majka kad sam jednom zavapila – Kad će ovo da poraste i počne da vodi računa samo o sebi, da samo jede, briše guzu, tušira se i slično. I ne dernja se na sav glas dan i noć. Dete tad još bilo u pelenama i ja mislila, kad je budem izvukla iz pelena, ima da budem na konju.
Ja pomislila – ova žena skroz blesava, kako bre, šta ima da brinem kad bude umela da vodi brigu o sebi.
Dete poraslo i počelo da se krdžuma po diskotekama, žurkama, planinčinama, morima i inostranstvima.
Svaki njen odlazak sam prebolela – da je neko ne napadne, da ne sedne s nekim pijanim u kola, da ne zaluta, da joj se ne nakači neki idiot, nasnimala sam se horor filmova za Oskara. Dobijala na nervnoj bazi temperaturu, proliv, raznorazne panične napade kad god je 225461_456638321076335_360762566_nnedostupna i kad god je zaronila a nije ponela mobilni.
Kad dobijem poruku – Na granici sam, neću ti se javljati dok ne uhvatim neki wi-fi , počinjala noćna mora koja se završavala tek kad uhvati wi-fi, javi se Kurti, Murti i Tvitteru, pa meni.
Kako je mojoj majci bilo kad ja krenem za Rim, pa ne putujem avionom jer je vozom taaako romantično i javim joj se za 25 sati, nije mi jasno. Samo mi je sad jasan onaj njen izbezumljen skenirajući pogled kad se vratim – sam u jednom komadu, i da li mi se na licu vidi da nešto nije bilo kako treba.
Od onog mog vapaja – kad će, aman, da poraste, polako su počeli odlasci na rođendane, ekskurzije i ta samostalna putovanja, a ja sam sa svakom novom fazom cvilela – čekaj, bre mora li to tako brzo, to odrastanje i sve što ide sa tim, a prvo ide da ne možeš više za ruku da je uhvatiš jer je to blam, čak i kad je samo čin ljubavi a ne da bi prešla ulicu.
Sve u svemu, danas kad izlazi ili negde putuje, ja postavljam ista, višegodišnja pitanja.
Pitanje: Sa kim izlaziš?
Odgovor: Sa drugom. Sa drugaricom.
Pitanje: Ko je taj sa kim izlaziš?
Odgovor: Ne znaš ga.
Pitanje: Kako se zove?
Odgovor: Šta ima da ti pričam kako se zove kad ga ne znaš.
Prvi nivo panike, ne mo’š iščupati ime. Namolim ga nekako, baš me briga što ga ne znam – govori, Mika, Laza, Mara, Vesna…
Pitanje: Jel vozi taj?
Odgovor: Vozi. Aj’ sad me pitaj koju marku.
Pitanje: Pije li taj?
Odgovor: Ne pije.
Drugi nivo panike, retki su oni koji ne piju, još ređi oni koji piju a znaju da su popili.
Pitanje: Gde idete?
Odgovor: Nemam pojma, u neki klub, neku kafanu. Gde bi?
Pitanje: Kad se vraćaš?
Idgovor: Nemam pojma, javiću ti se.
Treći nivo panike nastaje onda kad sam ja procenila da je već trebalo da mi javi kad dolazi, a nje nema.
SMS poruka: Kad dolaziš?
SMS odgovor: U dva, tri, kako kad.
Petnaestak minuta pre nego što treba da uđe u kuću, u dva, tri, ili bilo kad, počinjem da osluškujem čuju li joj se štiklice u hodniku.
Zovem, ne odgovara. Ko zna koji nivo panike. Počinje snimanje jednog od horor filmova. Pretraga Twittera, da ne tvitnu idiot gde je. Ma jok, ona retko tvita iz kafana.
SMS: Nemoj da me zoveš, glasna je muzika, neću te ništa čuti.
SMS: Kad dolaziš kući, bre?!
SMS: Još malo, ne brini, dovešće me… Neko od onih što ih ne poznajem.
U međuvremenu, negde u Beogradu je izbio požar, bila neka saobraćajka, neko se pobio, uvek ima neko ludilo, pište sirene, panika se diže na nov nivo. I nastaje ludilo tokom kog budim hazbenda i saopštavam mu da sam rodila idiota koji ili ne ume ili neće da shvati koliko brinem i koji, majku li joj njenu, ne poštuje, bre, moju brigu.
45103_102963203206863_12165688_n
Vrhunac je bio kad je pre neku godinu eksplodirala bomba podmetnuta ispod nekih kola, ovde na Banjici, a ja odmah počela panično da je zovem iako je tog trenutka bila u Kragujevcu. Hazbend rekao da sam ja jedan totalni ludak. Javi se, a ja onako suptilno, šta radiš, jel sve u redu, ne izgovaram – je li, da nije eksplodiralo nešto tamo u srcu Šumadije, ali jedva se udržavam.
I šta htedoh da vam kažem. Moje dete je skroz normalno, mislim nije više dete, odrasla je žena, ja nisam normalna.
Da vam ne pričam o situacijama kad je nedostupna jer pametni telefoni troše neviđeno energije. Onda ja zovem dva’es puta, mož’ biti da postane dostupna iako bih o tome dobila poruku, ali ko da čeka. Onda krenem da šaljem poruke koje neće dobiti isto kao što ne može da primi pozvi, sve u fazonu – Idiote jedan, jesam li ti rekla da ne smeš da budeš nedostupna. Kretenu, u grob ćeš da me oteraš. ‘ebaću ti sunce samo da mi dođeš.
Hazbend istovremeno drži govor da nisam normalna, da hoće da spava, spremi se, bre, pa je traži, ostavi je na miru, koji si ti ludak…
Onda neodgovorni idiot-kreten koji ne misli na mene uleti u kuću, ja samo što je s vatrometom ne dočekam, ni reč joj ne kažem od govora koji sam pripremila, kako me pogleda, vidi valjda da sam iscrpljena od režiranja, i pre nego zamakne u svoju sobu samo prozbori – Ti stvarno nisi normalna.
Onda stavi telefon na punjač a on počne da pišti ko sumanut od mojih propuštenih poziva i ludačkih poruka, pa izleti napolje da mi još jednom kaže da nisam normalna.
I tako, pisah ovo još iscrpljena od njenog vikend putovanja u Ljubljanu. Sad slede brdsko-visinske i fizičko-mentalne pripreme za neko njeno novo putovanje, makar za vikend do Novog Sada.
Jedva čekam da se uda i postane majka, slatko da se naspavam.
mahlat.rs
 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


3 komentara na "Malo dete – mala briga, veliko dete – velika briga

  1. Biljana Jovanović kaže:

    A jok nema ni onda spavanja,onda ti uvali dete da ga pricuvas samo da nesto obavi,pa boze srela se sa drugaricom koju nije videla jos od srednje skole,pa su malo zaglavile,…Ih kakva si pa uzivaj malo sa unucetom,zar vam nije lepo.(Na to me pripremila malo starija drugarica,a ti javi kako si prosla)

  2. Anonimni kaže:

    Aha, jedva čekam da se oženi pa da ona budna čeka ,a ja da se naspavam! Hhehhe!!!

  3. Tanja kaže:

    U,ja sam mislila da nisam normalna jer uglavnom se budim tih pola sata ranije nego sto je
    rekla da dolazi i onda spavam(ako se to tako moze nazvati)sve dok ne cujem kljuc u bravSkoro uvek kada sa se nekome ispovedila o mojim problemima naisla sam na odgovor ”Ja sam prosao-la tu fazu ”. A ja, niako Jos nemamo unuce ali se nasa cerka potrudila da kupi sebi kuce koje ce biti njena odgovornost i briga,nasta smo naivno naseli.Tako da sad vezbamo za unuce.
    Najgore od sve je sto vidim po mojim roditeljima, da se agonija produzava kada dodji unucici.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama