Koje su vaše prve asocijacije kada pročitate ovaj naslov? Kako vi reagujete kada čujete takvu rečenicu od svog deteta? Da li odmah počinjete da vičete, pa i pre nego saslušate kako i zašto je dete dobilo “keca”, ili tek kad čujete njegovo obrazloženje, počinjete sa moralisanjem kako je trebalo da uči više, da ste mu vi govorili da nema mnogo vremena ali vas nije slušao, i kako će sada biti mnogo teže da popravi ocenu nego da se potrudio da je ni ne dobije…
Ili vam se, i bez mnogo priče podrazumeva da ćete dete kazniti nekakvim oduzimanjem privilegija?
Ukoliko pripadate roditeljima koji reaguju na neki od navedenih načina, sigurno je da pripadate većini. Takođe, to znači da pripadate onim roditeljima koji brzo i lako gube kontakt sa svojim detetom. Bez upoređivanja. Svaki put kada pomislite ili izgovorite pred detetom kako vama niko nije pomagao u učenju, (a vi se toliko trudite oko njega), kako je njegova jedina obaveza da uči a ono ni tu jednu ne ispunjava… setite se da su uslovi u kojima raste vaše dete toliko drugačiji nego uslovi u kojima ste odrastali vi, da se to više ne može ni porediti.
U odnosu na generacije od pre nekoliko decenija, današnja deca imaju manji stepen pažnje, brže misle, očekuju više. Poštovanje i autoritet (na primer, učiteljice) moraju da se zasluže jer se ne podrazumevaju sami po sebi. Sa druge strane, školski udžbenici i program, monološka metoda predavanja – ostali su u prošlim vremenima, neprilagođeni.
Što je razlika između savremenih generacija dece veća u odnosu na zastarela očekivanja škole, utoliko je važnija vaša podrška u njegovom školovanju. Pokažite se kao dobar sagovornik.
Kako? – Konkretno.
Kada postavljate uopštena pitanja uvek ćete dobiti uopštene odgovore. Na primer:
– Kako je bilo u školi?
– Dobro.
– Šta ste radili danas u školi?
– Ništa.
Umesto toga, pitajte konkretna pitanja, na primer, šta su učili iz nekog predmeta, šta je na određenom času bilo šta najsmešnije, koji je čas bio dosadan, koji toliko zanimljiv da bi želeo da ga čuje opet…
“Razumem da ti je teško”.
Kada vam se dete požali da mu je u školi teško ili da ne voli da ide ili da je umoran ili… nemojte pokušavati da promenite njegovo mišljenje vašim argumentima kako biste se rado menjali sa njim ili slično. Radije ga pustite ga da se “izduva”. Pokažite mu da ga razumete. Ono ne očekuje da ćete mu dozvoliti da više ne ide u školu, već samo da prihvatite njegova osećanja. Pokazujući razumevanje – produbili ste odnos poverenja sa detetom, pokazali ste se kao dobar slušalac ali ste istovremeno i doprineli da škola bude manje stresna, sada kada dete taj svoj stres ima sa kime da podeli.
– Uzrok – posledica.
Na vest o lošim ocenama, ostanite smireni. Setite se da što je dete starije, to će više pokušavati da loše vesti o ocenama od vas sakrije, ukoliko zna da ćete vi reagovati kaznom, vikom, ucenama. Pitajte zašto i kako se ta ocena dogodila. Važno je da dete razume koji je uzrok doveo do upravo takve ocene-posledice.
Da li je u pitanju njegov nerad, nerazumevanje nekog gradiva, nedostatak motivacije ili radnih navika? Razmislite za trenutak, da li je, zaista, dete krivo za neke od ovih mogućih uzroka? Možete li ga, zaista, kritikovati ili kazniti ako nema radne navike?
Umesto toga, pronađite načine da mu pomognete da ih stekne. Loša ocena je često i poziv u pomoć jer znači da dete određeni predmet ili neku oblast ne razume. Možda nema pravilnu strategiju učenja? Roditeljski stav: ”Tvoje je samo da učiš”, može se uporediti sa situacijom kada dete bacite u vodu i kažete mu “Sada, samo plivaj”. Naime, neko mu mora pokazati kako se to radi.
– Rešenje.
“Šta ćeš sada da uradiš?” Preusmeravanje pažnje sa problema na traženje rešenja je životna lekcija za vaše dete. Kada dobije lošu ocenu, ovakvim razgovorima vi ga motivišete da preuzme odgovornost za njeno ispravljanje.
– Relativnost uspeha.
Ocena je prolazna kategorija. Šta vama danas znači koje ste ocene imali vi u, na primer, šestom razredu osnovne škole? Ili, šta vam znači ukoliko je vaše dete danas osmi razred, koju je ocenu iz “sveta oko nas” imalo u trećem? Ništa. Ocena je važna u trenutku kada se događa, ali zatim trenutak, jednostavno, prođe. Sa druge strane, ocena ima uticaja na niz drugih faktora, koji nisu tako očigledni u trenutku kada dete dobija ocenu. Nalik kamenčiću koji se baci u vodu pa se formiraju koncentrični krugovi, bez obzira da li je ocena dobra ili loša, ona će uticati na nivo detetovog samopouzdanja, na njegov status među vršnjacima, na način kako će provoditi svoje slobodno vreme itd.
Upravo zato, školski uspeh meren ocenama je veoma relativan. Utoliko je važnije da sa detetom ne pričate samo o o ocenama, domaćim zadacima, kontrolnim vežbama…
– Dete a ne samo učenik.
Pitajte i razgovarajte i o velikim odmorima, simpatijama, kakvi su njegovi drugovi, šta mu je u danu bilo najzanimljivije… Kada pokazujete ovakva interesovanja poručujete detetu da ga posmatrate kao osobu u celini, a ne samo kao učenika.
Vaše dete treba da kroz proces školovanja nauči i kako da se druži, da kontroliše svoje emocije, da formira svoje stavove, i ono što je najvažnije, da nauči da razmišlja. Zato, sledeći put kada čujete “Mama, dobio sam keca”, umesto da na simboličan način, kaznama, pretnjama, ucenama… “ubijete” glasnika zato što donosi lošu vest, radije uložite napor da promenite vest. Budite podrška i sagovornik. Uostalom, ko će to vašem detetu biti ako ne vi?
Autor teksta: Jelena Holcer, vrhunski strčnjak, psiholog, autor brojnih programa i knjiga, mama.
Objavljeno u Blog od Jelena Holcer, www.jelenaholcer.com