Ako imate dete koje je više puta iz škole došlo u suzama jer je, iz njemu ili njoj nejasnog razloga, tog dana bilo ignorisano, sigurno ste se mnogo puta zapitali – šta je ispravno da, kao roditelj, uradite?
Drugarice koje su se do juče lepo s njom igrale, danas je ignorišu. Pokazuju joj otvoreno da je nepoželjna. Izoluju je svesno. Teško da, za dete školskog uzrasta, ima većeg bola od ignorisanja ili još gore – kolektivnog ruganja.
I vi se sad zaista trudite da svom detetu pomognete, da mu date neke alate da se s tim suoči, da ojača, da ne izgubi samopoštovanje i sutra ne poleti da uradi sve kako bi trenutno rešilo situaciju. Ali dete vas ne čuje. On ili ona (ali je to obično ona), želi samo SAD i ODMAH da ponovo ima svoje drugarice. I zato, već sutradan, to isto dete pokušava da im priđe, pita ih šta se desilo, a ponekad se čak i izvini — za nešto što nije uradilo.
Roditelji koji svedoče ovome osećaju mešavinu bola i frustracije. Vide da im dete pati, a istovremeno ih nervira što ne razume da jureći za drugaricama, samo gubi njihovo poštovanje.
Ono što može da pomogne je drugačiji razgovor: o tome šta se zapravo dešava kada popusti. Cilj nije da dete ni slučajno i nikad ne priđe ili da se pravi ravnodušno. Cilj je da razume da ona koja čeka — a ne ona koja juri — ima više moći u toj dinamici. I da je strpljenje prema sebi, ma koliko teško izgledalo tog jutra, jedino što dugoročno menja odnos snaga.
Kad dete nauči da izdrži taj nelagodni period bez da potrči da popravlja — drugarice to osete. I odnos prema njemu se menja.
Kako ga osnažiti da izdrži
Ovo je teži deo, jer zahteva da dete uradi nešto što ide direktno protiv onoga što oseća. Osećaj je: treba da popravljam, treba da se izvinjavam, treba da učinim nešto da se ovo reši. A poruka koju mu šaljemo je: stoj. Pusti da prođe. Nemoj da trčiš za tim.
Da bi dete to moglo, mora da ima nešto na šta se oslanja dok čeka. Tu roditelj može konkretno da pomogne. Taj dan posle škole — nemojte da sedi sama s tim osećajem. Izađite, uradite nešto, neka se oseća dobro u nečemu što nema veze s tim drugaricama. To nije bekstvo od problema, to je podsetnik da njen svet nije samo ta jedna grupa.
Razgovarajte s njom o tome kako izgleda samopouzdanje iznutra. Da može da kaže: „Vidim da se nešto dešava. Kad budete htele da mi kažete, tu sam.“ I da ostane pri tome. Kratko, mirno, bez dramatike. I onda — ne čeka ispred njihovih vrata.
Ovo je veština i gradi se polako. Prvih nekoliko puta biće teško i dete će možda popustiti. Ne kažnjavajte ga zbog toga i ne odustajte. Svaki put kad izdrži malo duže, svaki put kad se ne pojuri s izvinjenjem — to je napredak. I drugarice će, postepeno, početi da se ponašaju drugačije. Jer više neće moći da računaju na to da će ona uvek doći po njih.
Šta roditelj može da kaže
Nemojte joj reći da su one loše drugarice. Nemojte reći da ne treba da je bude briga. Recite joj nešto što je istinito i što može da upotrebi: „Znam da ti je teško i znam da hoćeš da se sve reši odmah. Ali svaki put kad potrčiš za tim, one vide da mogu da to rade ponovo. Ako malo sačekaš — bez ljutnje, samo bez trčanja za njima — videćeš da se stvari same popravljaju. I ti ćeš se osećati bolje u svojoj koži.“
Ona će vam, možda, reći kako ne razumete, kako te drugarice mogu bez nje koliko god hoće, danima i nedeljama, kako njih baš briga jer imaju jedna drugu. I tu postoji jedna dobra poruka. Deca u vršnjačkoj grupi tog predadolescentskog uzrasta lako se posvađaju. Ako ima nekoliko drugarica, velika je šansa da će se i među njima dogoditi neki nesporazum. ”I jedna će sigurno doći kod tebe. Samo treba malo da sačekaš. Možda dan ili dva.” – recite joj. Prisetiće se da se to već sigurno dešavalo. I biće joj lakše da čeka.
Dugoročno: šta gradi otpornost
Deca koja imaju stabilnu sliku o sebi izvan vršnjačke grupe — koja imaju neki interes, veštinu, odnos van škole koji im pruža osećaj vrednosti — lakše podnose ove turbulencije. To ne znači da ne pate, nego da imaju gde da se vrate kad grupa zakaže.
Kao roditelj, svakodnevno tražite prilike da dete primetite — kroz karakter, a ne kroz postignuće. „Svidelo mi se kako si to rešila.“ „Primetila sam da si bila strpljiva.“ Te male rečenice, izgovorene usput, grade ono što joj nijedna drugarica ne može ni dati ni oduzeti.
Ako pak primetite da se situacija produbljuje — da dete sve više izbegava školu, da se menja san ili apetit, da postaje povučeno i s vama — to je signal da je korisno uključiti stručnjaka. Školski psiholog ili psihoterapeut u radu s decom mogu dosta da pomognu, i to nije znak da ste kao roditelj nešto propustili.