Рођендан једног осмака. Мајка улази и прекида журку, деца су затечена, слављеник се стиди, а она тражи од сваког да изрецитује песму која је задата за домаћи. Неко се устеже, неко нема појма, па мајка грди и истиче обавезе испред задовољства.
Нереално? Не, стварно се десило.
Дечак из приче је један од најбољих ђака у свим школама које је похађао, особа натпросечне интелигенције који каријеру завршава као електричар. Напустио је факултет после три бриљантне године бежећи од узде која му је одузимала све осим индуковане амбиције. Изабрао је слободу.
Девојчица увек у пратњи мајке, обучена старомодно, чиста до перфекције, погледа увек спуштеног. Нема другове, не учествује у разредним активностима, увек све зна, успех одличан. Угашена сенком која јој не дозвољава да удахне. За децу је готово невидљива, само мајка добија надимак који је алузија на непрекидно присуство.
Друштво ову појаву не дефинише као насиље. Мајку сврстава у посвећене. Можда претерано ревносне, али шта се ту може.
Девојчица се на половини средње школе сурва у себе. Нико је не осећа као жртву. Биће убележена као психијатријска статистика.
Једна друга девојчица завршава задатке на такмичењу из физике. Јавља родитељима како је врло задовољна, али резултати то неће потврдити. Улаже приговор, отац и мајка галаме по ходницима, а она пред комисијом, која неће да уважи објашњења, упире прстом и бесни бранећи свој поступак. Тумачења не слуша, она је у праву, мора да буде у праву, очајно захтева неку правду која ће показати како су сви принудни сати вежбања нечему вредели. Када то ипак не добије, родитељи је гурају у незадовољство према наставницима, грде и оптужују свакога ко се усудио да поремети замишљени циљ, ко се дрзнуо гласно рећи како дете није за тај пут.
Много је такве деце. Анксиозне, са изгриженим ноктима, са мучнином и повраћањем пред сваки контролни, маничног погледа када стигну оцене. Преозбиљни и на силу сазрели, они у осталој деци виде само ривале, завиде и свађају се, желећи да заштите себе од олује која им одузима право на радост. Њихови родитељи немају дете, већ пројекат. Играју врло перфидну игру у којој пласирају личне амбиције као трасу којом се мора ићи. Јер је она за „добро детета“. Јер је она једино исправна. Јер они најбоље препознају капацитете са којима располажу. Не сме се ни мрва изгубити.
Код детета се формира неки процес идентификације са агресором, оно усваја једини модел који му се нуди, који мора нужно да прихвати као свој. Родитеље обожава, вршњака се одриче и носи наметнути терет. За континуитет процеса није потребна казна, довољно је разочарење у случају неуспеха, захтев да се ради мало више, вежба дуже, корача снажније. Кривица се често пребацује на околину која не увиђа изузетност, па завиди и саплиће.
Ови родитељи увек говоре у множини: имамо контролни, сада спремамо анатомију. Знају сваку лекцију, референце професора и факултета, пречице до остварења. Препричавају туђе приче о успеху. Стоје замишљено поред клавира истичући ванвременски осећај за музику коју њихово дете изводи. Испитују га пред гостима извлачећи податке који ће задивити. Очекују победе и овације. Једино што не виде је силуета коју газе, празан поглед, одсуство радости. Не осећају да је дете нестало, да су му исисали сваки део живота и претворили га у плакат на коме су исписане њихове реченице, њихови снови, њихове потребе.
Насиље није само физичко. Давно је то дефинисано. Међутим, насиље које чине преамбициозни родитељи не постоји ни у једном списку. Систем га допушта, некад и подстиче, јер овакве родитеље не види као предаторе. Сматра их пожртвованим, упућеним, често их поштује као сараднике, прихвата њихову игру јер је и сам такмичарски, оријентисан искључиво на знање, без капацитета да сагледа суштину личности сваког детета и у томе пронађе најбоље.
Ако је дете талентовано, ако својим способностима надилази околину, учење је за њега чиста радост. Има их мало, али лакоћа са којом они савладавају задатке, одсуство потребе за доказивањем, самоувереност у наступу, жеђ за новим, јасно их издвајају из околине. По правилу, они имају родитеље који су подршка само логистички. Ова деца од раног узраста бивају самостална, намећу неку врсту ауторитета који не дозвољава мешање. За њих је учење процес, улица за коју нису сигурни куда води, али уживају у сваком кораку.
Талентована деца се не могу на силу производити. Не постоји матрица која ће од просека направити изузетност. Напорни рад ће избрусити сваки атом, али, ако се материјал превише оптерети, он пуца. Некад видно и трајно, некад оде у потајну тугу, располућеност, вечно трагање за оним што није достигнуто, а толико је пропуштено.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца