U nastavku je jedna možda istinita priča, a možda i samo mit. Šta god da je, može poslužiti kao odlična ideja svakom nastavniku koji želi da svojim učenicima predstavi nešto više od same lekcije.
Na jednom školskom času deca su učila o Suđenju vešticama iz Sejlema, a učitelj je tog dana rešio da ovu lekciju predstavi na drugačiji način. Tako što će igrati igru.
„Svakom od vas ću prići i šapnuti mu na uvo da li je on u ovoj našoj igrici veštica ili samo običan čovek. Vaš cilj je da izgradite što je moguće veću grupu u kojoj neće biti nijedna veštica. Na kraju, svaka grupa u kojoj se ipak provuče veštica, dobija slabu ocenu.
Igra je krenula. Jedna prilično velika grupa se formirala, ali ostali su se razbili u manje „ekskluzivne“ grupe, isključujući svakog za koga im se makar malo učinilo da je sumnjiv.
„E, dobro“ rekao je učitelj u nekom trenutku. „Igra je završena. Formirali ste grupe. Vreme je da otkrijemo ko je pobedio. Sve veštice, molim vas, podignite ruke.“
Niko nije podigao ruku.
Deca su bila zbunjena i rekla nastavniku da je pogrešio, igra nije uspela. „Da li sam pogrešio?“ upitao je.
“Da li je ijedna žena u Sejlemu stvarno bila veštica? Ili su samo svi verovali u ono što im je rečeno?“
I tako se deca uče tome koliko je zapravo lako stvoriti podeljeno društvo.
Posramljivanje, izbegavanje, etiketiranje, stvaranje podela učiniće mnogo lošeg svakom društvu.
Ne dozvolite strahu da zamagli vaše odlučivanje. Koristite sopstveno rasuđivanje. Verujte SVOM srcu.
Najbolji učitelji pokazaće vam na koju stranu da gledate, ali vam neće reći šta je to što tamo treba da vidite.