Moje dete izbegava drugu decu. Šta da radim? (odgovor psihologa)

29 septembra, 2020

“Imam devojčicu od 2,5 godine koja se plaši druge dece. Od rođenja smo stalno u parku, a kad je malo porasla počeli smo da idemo i u igraonice. Veoma vesela, brza, voli da trči, skače, ali od pre nekoliko meseci, kada je izvedem u park, samo stoji držeći me za ruku. Na tobogan hoće samo ako je prazan bez dece… Sve me to brine. Inače, od rođenja ne voli da je neko pipka i grli, posebno mala deca i nepoznati. Dok joj niko ne prilazi sve je ok. Ne ide u vrtić, ja je čuvam ali isto tako ne ide ni moje drugarice dete koje se sasvim drugačije ponaša.

Kako je osloboditi? Da li je to prolazna faza? Ili je jednostavno takva? Hvala.”

Ovo pitanje stiglo nam je od čitateljke, a mi smo ga, naravno, prosledili našoj Sunčici Jovanović, psihologu i psihoterapeutu.

Evo njenog odgovora:

Zdravo,

Za svaki konkretan savet koji se može odnositi na vas potreban je razgovor, ukoliko Vas ove situacije zabrinjavaju, popričajte sa stručnjakom, verujte svojoj intuiciji.

Iz ovoga što ste napisali mogu reći da u svakom slučaju treba da poštujete želje i potrebe koje dete ima i da je ne forsirate ni u čemu što ne želi, a sa druge strane da ne idete u povlađivanje i potpuno da je izolujete od životnih i socijalnih frustracija. To bi značilo da je vodite i dalje u određenoj meri na igrališta ili mesta gde ima dece, poštujte u tom okruženju njene potrebe, ako želi da šeta van igrališta neka šeta, ponudite i vratite je nekad opet u igralište i budite uz nju, verovatno će nekada biti u okruženju mirnije dete koje nije prodorno i ne ide na prvu loptu ka drugima. Ni Vi, pretpostavljam, ne volite da Vas grli nepoznata osoba Vaših godina, iako možda Vi volite da grlite „nepoznatu“ decu kada ih vidite jer su Vam slatka (decu naših poznanika, rodbinu, oni su nama poznati, ali mi smo njima nepoznati).

Deca pre treće godine nisu u potpunosti spremna za socijalizaciju u pravom značenju te reči, ne znaju da se druže, igraju, možda na trenutke izgleda kao da uživaju, ali već posle nekog vremena nastaje problem u komunikaciji, odnosno tek treba da uče sva socijalna pravila i kroz sve nesporazume da razvijaju socijalne veštine. Nisu sva deca ista, neka vole na prvu loptu da prilaze drugoj, a njima to, opet, smeta (i kod odraslih je ovakva podela, neko viče i priča odmah kad uđe u prostoriju, a nekome treba vremena da se otvori i razgovara). U tim slučajevima sasvim je u redu da podržite Vaše dete, da kažete ono što vidite: „Smeta ti to što te dečak ili devojčica grle odmah kad su te videli, ne znaš ko su oni, vidim da ti ne prija. Hajde da se odmaknemo malo dok se ne upoznate polako.“

Bebe se već na rođenju razlikuju u temperamentima i osetljivosti na spoljašnje stimuluse i mogu se razlikovati po introvertnim ili ekstravertnim predispozicijama, što znači u prvom slučaju decu može ometati veliki broj stimulusa u spoljašnjoj sredini (buka, svetlo, mnogo ljudi, dece itd..), vole okolinu u kojoj ima manje igračaka i sadržaja na koji se mogu fokusirati, dok u drugom slučaju drugoj deci treba više stimulacije u okolini da bi im bilo zanimljivo, vole više ljudi, bučnija mesta, svetleće igračke, glasnu muziku, tada uživaju i osećaju se kao svoj na svome, prodorniji su, odmah sa vrata postavljaju pitanja itd…

Little Girl Hiding Her Face From Camera

Sve razlike treba poštovati i polako učiti decu socijalnim pravilima ponašanja u društvu. Roditelji dece koja trče ka drugoj deci odmah kad ih vide i ako drugom detetu to ne prija, ne uzvraća mu interakciju istom merom, takođe mogu validirati detetove potrebe na primer ovako: “Vidim da si srećan/srećna što je došao dečak i devojčica i odmah bi da ga/je zagrliš, međutim njemu/njoj to ne prija, sačekaj malo, igraj se sa kamiončićem dok se ne upoznate polako.“
Vremenom, najviše se i slažu komplementarni temperamenti, neko ko je prodorniji i onaj koji je povučeniji.

To mogu, a i ne moraju biti stabilne crte ličnosti.

U svakom slučaju, pratite dete i njegova osećanja i ne izolujte ga potpuno od onoga što ne voli. Ako je introvertnije dete, ne odvlačite ga potpuno iz bučnih mesta (igraonica ,na primer), a ako je ekstrovertnije, ne izbegavajte da ga vodite na mesta na kojima je tišina ili nema mnogo stimulusa u kojima će brzo da mu bude dosadno (livade, biblioteke itd…), samo smanjite broj izlaganja onome što detetu ne prija.

Na primer, introvertnije dete može odmah početi da plače kada drugo dete ne odustaje od kontakta sa njim, kada vidi nešto što baš želi neće potrčati iste sekunde za tim, nego će polako prilaziti, smeškati se, čekati odobrenje, kada uđe u prostoriju sa više ljudi ili kada je rodbina prisutna, neće odmah komunicirati, trebaće mu vremena da se oslobodi, povući će se, iako mu se vidi na licu da mu je drago što su svi tu, a zatim će kasnije, posle nekog vremena, kada rodbina na primer prestane da inicira kontakt sa njim, ono samo njima prilaziti i traćiti interakciju.

Kod ekstrovertnije dece ide sve obrnuto, kada vide nešto što žele ili nekog koga vole odmah će potrčati ka tome, uzeti to bez obzira na prepreke, odmah će pitati rodbinu nešto, stupiti u komunikaciju, grliti, smejati se, pokazivati šta sve ima, tražiti da neko dođe, neće voleti kad su sami u kući ili stanu sa samo jednom odraslom osobom, voleće pokretne igračke i trebaće im više prostora za korišćenje svog tela, skakanje, trčanje itd…

U oba ova ekstremna slučaja (većina dece je na sredini i naginje ka jednoj krajnosti od ova dva) ne treba grditi, odbijati i omalovažavati dete zato što je takvo kakvo jeste, introvertnije jer je navodno „nepristojno, povučeno, ne voli ljude, uobraženo, ozbiljno“ a ekstrovertnije jer je navodno „nemoguće, bezobrazno, bahato, grubo“. Osim ovih otvorenih reči, deca osećaju i neverbalne znakove nedopadanja kod roditelja, osećaju da se roditelju ne sviđaju jer su takvi kakvi jesu, bilo „povučeni“ ili „napadni“.

Kao roditelj, popričajte sami sa sobom, budite iskreni i recite sebi da biste možda više voleli da imate dete drugog temperamenta, ili da baš volite što je dete tog temperamenta i osvestite to kod sebe. Volite dete onakvo kakvo je, ne onakvo kakvo biste vi voleli da bude (da li se slaže sa vašim temperamentom ili ne) ili okolina. Pokažite mu to, pokažite da prihvatate to što je „povučen“ ili „napadan“. Pod navodnike stavljam reči jer nijedno dete nema nameru to da bude, sva deca vole ljude i kontakte sa drugima, samo je razlika u broju istovremeno prisutnih i načinu na koji stupaju u interakciju.

Okruženje deteta mu nudi etikete koje znače da nije dobar takav kakav je u suštini svog malenog bića.

Autor: Sunčica Jovanović, master psiholog, sertifikovani psihoterapeut i životni trener O.L.I. psihodinamske integrativne psihoterapije.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama