Мој син је тада имао 4 године. Ишао је једном недељно на фудбалски тренинг. Волео је и мрзео те часове. Било му је узбудљиво и фрустрирајуће и забавно и неодољиво. Знате већ – сва та помешана осећања која су интензивна и очекивано непредвидљива када имате само четири године. Сви смо то доживели, зар не?
Једног посебног јутра „емоционалне дугмиће“ мог сина превише пута је притиснуо други дечак са тренинга. Мој малишан је покушао да се савлада, али једноставно није могао више да издржи. Стојећи са стране, чула сам га и пре него што сам га видела како трчи ка мени у бујици суза.
Није било време да постављам питања или тражим одговоре.
Било је време да БУДЕМ тај одговор који мом сину треба
Да раширим руке и обавијем га, тако да се осећа сигурно и безбедно. Да направим простор за његова поввређена осећања. Да дозволим да свака суза склизне низ образ. Да блокирам свет око нас и да свом сину пошаљем јасну поруку да је сигуран и да није срамота да изрази сваку емоцију.
Умотан у загрљај, мој син није могао да чује ништа што се дешава око њега – осим мог шапата умиривања.
Међутим, ја сам чула човека поред нас. Био је то старији човек, деда једног од дечака из групе фудбала. Никада нећу заборавити његове речи: „Каква је то бука? Дечаци не праве ту буку.“
Иако то није личило на мене, нисам се ни потрудила да се окренем да нешто кажем или да погледам човека како би следећи пут двапут размислио пре него што нешто коментарише. Била сам потребна сину и није било шансе да скренем пажњу.
Није било шансе да покушам да зауставим његове сузе. Никако не бих рекла да је било шта лоше у осећању и изражавању његових емоција.
Испрва, у делићу секунде, помислла сам да се старији човек шали. Моја перспектива се толико променила на нежном родитељском путу да понекад помислим, сигурно људи више не размишљају на тај начин.
Наравно да наше друштво разуме важност емоционалне интелигенције.
Наравно да знамо да не можемо да избегнемо или да се претварамо да немамо емоције због којих се понекад осећамо непријатно.
Наравно да разумемо да је свако осећање сасвим нормално, то је оно што нас чини људима.
Наравно, као одрасли смо довољно одрасли да можемо да помогнемо нашој најмлађој деци да прођу кроз њих и схвате њихова велика осећања.
Наравно да људи више не размишљају на тај начин.
Нажалост, у нашем друштву ипак то раде.
И хтели ми то или не, свет ће то саопштити нашим дечацима. И зато, као родитељи дечака, морамо да учинимо да наше породице ТОЛИКО прихватају сва осећања да ће знати да свет није у праву. Они ће мислити да се свет шали. Они ће развити унутрашње знање које је свет око њих не може поколебати.
Морамо да прихватимо као нормалну рањивост наших дечака како би једног дана израсли у емоционално здраве и брижне одрасле мушкарце, који ће одиграти своју улогу у разбијању нездравих генерацијских циклуса.
Свако понашање је комуникација
Др Гордон Нојфелд каже да су само људи способни да осете своје емоције. Ова је способност суштински предуслов да постанемо потпуно хумани. Деца ипак тек почињу да разумеју осећања, а да би их схватили, потребно је да их изразе и да емоције буду именоване.
Направити простора за велике емоције део је родитељског „посла“. На овај начин показујемо безусловну љубав, прихватање и поштовање. На крају крајева, не постоје „добре“ или „лоше“ емоције и свако понашање је комуникација. Родитељство значи бити у вези, а не примењивати тактике и стратегије.
Потребно је да ми као родитељи обезбедимо да се наша деца осећају довољно безбедно не само да имају емоције већ да их истински осећају. Шта се дешава са развојем мозга наше деце када их тешимо, уместо да их постидимо када су уплакани? Прочитајте.
Која је сврха емоција?
Према др Гордону Нојфелду, емоције су дизајниране да нас покрећу. Емоција је начин на који нас мозак покреће када смо узбуђени на одређени начин.
Када се осећамо узнемирено, постајемо опрезни. Ова нас узнемиреност зауставља и чува од опасности.
Када се осећамо фрустрирано, покрећемо се да извршимо промене. Фрустрација је тако… фрустрирајућа – желимо да је избегнемо, да је се решимо и тако служи својој сврси.
Када се наша деца осећају повезано и безбедно, то подстиче њихову игру и раст.
Један од закона емоција је да она тражи израз, тражи свест. Емоције треба да изађу из нас. Када их угушимо, потиснемо, сакријемо и претварамо се да смо добро када нисмо, не само да угрожавамо своје емоционлно здравље већ можемо да имамо дугорочне последице и по физичко здравље.
„Емоције традиционално одбацују као остаци наше животињске природе, као непотребне и непристојне, и да чак указују на незрелост. Речено нам је да не будемо емотивни, да владамо својим емоцијама, да престанемо да будемо ирационални. Емоције су сматране за детињасту, па чак и женску ствар (као да је то лоше!), па самим тим извором срамоте за одрасле. Већина наших лекова има за циљ смањење емоција на овај или онај начин.“ – Др Нојфелд
Емоција је мотор сазревања
Постоји огромна разлика између додавања свећица на рођенданску торту и стварног одрастања. Многа наша деца расту, али не сазревају. Они се заглављују у незрелости. Зашто?
Према Др Гордону Нојфелду „емоција је мотор сазревања“. Оно што је важно није само да имамо емоције, важно је да осећамо наше емоције – то је кључ за откључавање сазревања.
Нојфелд каже да „када деца изгубе своја нежна осећања, заглаве у својој незрелости“.
Нежне емоције укључују осећај зависности, тугу, стидљивост, разочарење, стид, узалудност, фрустрацију, бригу и срамоту.
Како осећање емоција помаже нашој деци да сазру?
Мозак има невероватну способност да нас чува емоционално безбедним – ако наш мозак открије осећај рањивости који је превише да би могао да поднесе, може да отупи та рањива осећања. Може нас бранити. Брине се о нама. То је добра ствар, зар не? Да јесте, али само ако је привремено.
Замислите да треба да одржите јавну презентацију. Нервозни сте, имате лептириће у стомаку, дланови су вам знојни, а стомак вам је празан, али не осећате глад. Али, у тренутку када изађете на бину, ваши лептири нестају док вас мозак брани од рањивости са којом се суочавате да бисте могли да наступате. У тренутку када сиђете са бине, опустите се и одједном осетите глад – јер се поново осећате сигурно.
Краткорочно отклањање рањивости је суперсила
Проблем је у томе што лимбички систем – емоционални део мозга – може да обавља само једну по једну функцију – може да нас брани ИЛИ може да учини да одрастемо. Када се даје предност одбрани, сазревање је у позадини.
Др Гордон Нојфелд каже да је „Мозак изванредан у својој способности да брани свог домаћина од осећаја рањивости који је превише неодољив. Може нас опремити да функционишемо у окружењу које изазива бол или помаже да сазримо. Не може, међутим, обоје, барем не у исто време. За већину нас, наша осећања ће се вратити када се вратимо у загрљај својих вољених и наш гард се спусти. Међутим, када се то не догоди, ови одбрамбени филтери се могу заглавити, што доводи до значајног губитка осећаја.
Због тога можемо да се држимо када нам је тежак дан, али када дођемо кући и наша вољена особа нас загрли и осећамо се безбедно, преплављени смо осећањима од којих смо се бранили цео дан.
Када наша деца треба да функционишу у емоционално рањавајућем окружењу, њихов мозак им помаже тако што гуши њихова нежна осећања како би могли да делају.
Дакле, како можемо помоћи нашој деци да осете своје емоције?
Краткорочно, чини се да је лакше не осећати се, зар не?! На крају крајева, када осећамо можемо бити повређени. Чини се да је лакше „управљати“ децом која не осећају своје емоције – изгледају независније, флексибилније, мање захтевно.
Када наша деца осећају своје емоције, проблем за нас одрасле јесте у томе што су њихове емоције ВЕЛИКЕ. (Посебно мала деца која могу да осете само једну по једну јаку емоцију.)
Дакле, можда је прва ствар која је деци потребна да осете своје емоције управо то да родитељи прихватају да деца хаотично осећају своје емоције и да је то у реду. Морамо да будемо у стању да направимо места за велика и лепа осећања наше деце и да будемо почаствовани што смо њихов сигуран простор.
„Меко срце“
Др Гордон Нојфелд описује способност да осећате своје емоције као „меко срце“. Највећи родитељски изазов је да се пронађу начини који ће дозволити да срце детета остане меко у емоционално рањавајућем свету.
Као модерни родитељи, охрабрени смо да се одвојимо од својих беба што је раније могуће, да их гурнемо ка независности и самодовољности, и готово се стидимо што осећамо и поштујемо унутрашњу жељу да одбацимо погрешан друштвени притисак и уместо тога их држимо близу… што им је, заправо, и потребно.
Приврженост која се лепо развија – то је дете које нам „даје своје срце“. Када чувамо његово срце и водимо рачуна да га не ранимо, његова везаност за нас служи као штит. Чак и када је одвојено од нас, спољни свет га може ранити као што би то био случај да не осећа повезаност са нама.
Према томе, што више улажемо у наш однос са својом децом, што више обезбеђујемо услове да се приврженост развије, што смо важнији нашој деци, то је мање важно шта други људи мисле и осећају о њима. Деца су заштићена својом сигурном везаношћу за нас, њиховом лимбичком систему је мање потребно да користи одбрану – дакле, више су у стању да осете своје емоције. Њихова срца остају мека, а мајка природа ће се побринути да сазру.
Зашто треба да тешимо уместо да посрамимо уплакану децу?
Сећајући се јутра на фудбалском терену, сада видим да је старији човек који седи иза мене провео цео живот бранећи се од својих емоција. Желео је да му се мој син придружи у том мрачном, хладном простору.
Али, мој посао као мајке је да донесем светло и топлину, саосећање и прихватање. Пратићу свог сина и посебно када се и ја уплашим и ходам поред њега јер мрак и није толико страшан када те неко држи за руку.
Као одрасли, морамо да запамтимо да никада није дечији посао да задовољи наше емоционалне потребе. Обрнуто је. Наша деца не смеју да се осећају као да икада морају да зауставе сузе да бисмо се ми осећали пријатније.
„Можда када би уплакане дечаке тешили уместо да их је срамота, не би било толико бесних мушкараца који се боре да изразе своје емоције.“
