Ivana Bošnjak Bošnjak
Ismejah se malopre sa svojim roditeljima. Onim koji su me rodili i vaspitali.
Naišla tema, botepitakako, o nekom kampovanju na livadi, negde kod Mostara, na putu ka Malom Drveniku… Kao, ljudi su pre bili ljubazni, i te neke godine, na putu do mora, rešili moji roditelji sa sve nas dve malene, da prenoće negde usput, pa ih put nanese na livadu kraj Mostara. I od priče o ljubaznim ljudima na čijoj smo livadi prespavali, mama nastavi: „Jao, to je bilo one godine kad su nam razni dolazili u posetu dok smo bili na moru… Bili prvo Lele i Borika (moji stric i strina, prim.ja ? ) sa decom, oni došli sa svojim šatorom, par dana nam baš bilo divno! Onda nam došli Stipe i Gordana, vraćali se iz Stipetovog rodnog Splita. Dok su oni pili kafu s nama, ti si se igrala sa Mariom… A onda došao BBRK (neću da napišem ime) sa porodicom! To je bilo strašno!“
Nisam znala šta je bilo strašno, znam da sam se ja sa sinovima dotičnog BBRK jako lepo igrala u detinjstvu, ali ne pamtim da su nam „došli u goste“. Sećam se samo da smo jednom bili na moru sa njima.
Tata se smeje, zna šta će mama reći, a ona nastavlja: „Ma, ko bio na moru SA njima? Zamisli, molim te, oni bili 10 dana u nekom hotelu blizu Drvenika, pa, vraćajući se za Beograd, rešili da nam dođu u goste! Da nam gostuju u našem šatoru! Planirali da ostanu nedelju dana! Kod nas, u šatoru!“
Ja već grcam od smeha, zamišljam situaciju, a tata ublažuje:“Pa, nisu svi spavali kod nas u šatoru, samo ona s decom, ja sam sa njim spavao u kolima…“ Omajgad! I u našim kolima su gostovali! U spačeku! Zr 118- 03. Ovakvom:
I u šatoru. Ovakvom:
Ali, to nije bilo sve!
Pošto su ljudi došli u goste, naspavani u hotelskoj sobi, rešili da se opuste u šatorčetu i spačeku, ali, da im moja mama na maloj plinskoj boci kuva ručak svakog dana, kako je i red kad ti gosti dođu.
Mama popreko, na tri dušeka, noću spava u šatoru sa suprugom tatinog druga iz detinjstva, sa dve svoje ćerke od kojih jedna ima dve godine, sa dva sina žene koju jedva poznaje, dok moj otac i njegov drug iz detinjstva ležerno, u spačeku… Čekaj, ko može ležerno da leži u spačeku?!
Suze mi od smeha idu, a mama ozbiljno i blago nervozna kad se priseti situacije, priča kako je i krofne pekla nekog trećeg dana, a onda joj prekipelo. Oće to, valjda od krofni. ?
Uvela je tatu u šator, i ozbiljno mu rekla: „Dejane, neka oni dođu kod nas u Zrenjanin u goste, ali meni je dosta njihovog gostovanja kod nas u kampu, nećemo imati ni snage ni novca da budemo na moru sa decom kako smo želeli!“
Pošto ju je čuo ceo kamp, samo se pretpostavlja da su dotični BBRK i njegova supruga takođe čuli. Tako kaže mama. Kaže, moguće je da su čuli. Tata se smeje. Po njegovom osmehu kontam da je rekla glasom od kojeg je odzvanjao Mali Drvenik sa sve predgrađem Velikog Drvenika.
Pojedoše dragi gosti krofne, pa se setili da imaju neka posla u Beogradu, u svom petosobnom stanu. Kao, jako im je žao što moraju da napuste komfor našeg šatora i našeg spačeka… pa odoše da se valjda guraju njih četvoro u pet novobeogradskih soba.
„Čekaj!“, pitam ja mamu „zar ova priča nije počela o tome kako su nekad ljudi bili bezbrižni i ljubazni?“
„Jeste,“ odgovara ona mrtva ozbiljna, „ljubazni su bili oni na livadi kraj Mostara, a bezbrižni mi, dok nam se nisu uglavili gosti u šatorče… „
Odlazim od mame i tate, smejući se. Tata me prati, i na vratima ozbiljno kaže:
,,A sledeće godine smo kupili veći šator.“
E, nazdravlje!
Kako da ih ne volim take? ❤