Može se biti razredni starešina hiljadu godina, može se steći iskustvo, oguglati, ali, ako ste se samo jednom ogrešili o neko dete, to će vas peći do kraja života. Iako je to ogrešenje malo, a šteta popravljena. Iako za to niko ne zna, pa čak ni to dete. Znate vi. Zna vam savest. Pamtite trenutak kada je zlo izašlo da povredi drugog. Osećate i sad, svakog bogovetnog trenutka, stid zbog zloupotrebe moći. Jer biti učitelj nije zanat. Ne može se savladati. Svaka situacija je izazov.
Bio je septembar mesec. U školi administrativna frka, napetost i haos opšteg tipa. Uđeš u zbornicu, nešto se traži, prođeš hodnikom, neko te sustiže. Hiljadu informacija i novostarih papira, a ti se samo moliš da sačuvaš živu glavu ove dve nedelje posle kojih se sve smiruje i ulazi u normalan tok.
Stižem tog dana u školu dodatno opterećena nekim ličnim tegovima, ali mi se čini da ću uspeti da ih, kao i uvek, ostavim pred vratima. Naoko mirna i staložena, ulazim u svoj novi peti razred. Decu još ne poznajem, ni imena im nisam popamtila. Jedine informacije su mi ispisane kao komentari koje sam pokupila od učiteljice, ali one su još uvek samo mrtvi zapisi u nekoj fascikli. Tek treba da se udruže sa ličnim utiskom.
Upisujem čas i usput nešto pričam o rasporedu koji se po treći put menja, pokušavam da objasnim gde da kupe pribor za tehničko i opremu za fizičko, međutim, oko sebe čujem samo žamor. Prekidam da govorim, umirujem ih par puta, ali bez uspeha. Kad podignem glavu sa dnevnika, vidim samo nasmejane glave kojima je do mojih obaveštenja kao do lanjskog snega. Jer su to već zilionita obaveštenja koja dobijaju. Jer su mali i nespremni da razumeju zašto ih se to tiče. Jer imaju još uvek onaj stepen nehaja koji ti daje slobodu da ne uradiš kako treba jer znaš da će se sve to već nekako srediti. Jer nije normalno da budu akademski ozbiljni. Ali u meni raste nervoza jer znam da sve što sada pričam moram ponoviti još nekoliko puta, a onda će neko imati dodatna pitanja, pa ću opet objašnjavati. Zato podižem glas da bi me ozbiljnije shvatili, ali efekat je mizeran, a moja čaša strpljenja već počinje da preliva. Kao u momentu atomske eksplozije, udruženo dejstvo fisione formule: pritisak iz zbornice + sopstveni tovar + učionica koja ne sluša, dovodi do pucanja. Bacam olovku, podižem pogled i prvo što vidim je devojčica koja razgovara sa drugaricom u klupi, smeje se i namešta kosu. Ostatak odeljenja ne vidim. Ona mi je ušla u polje za odstrel. Kažem:
– Hajde sad lepo izađi napolje.
Ona se na to ispravi, umiri i sa skamenjenim pogledom promuca:
– Ali, nisam ništa… samo sam…
Ja, u naletu apsolutnog diktatora:
– Ne interesuje me šta si, samo izađi!
Ona, tiho, kroz plač i nevericu:
– Ali, razredna, samo sam…
Ja, egzekutorski dosledno:
– Ne, samo izađi, otvori vrata učionice da mogu da te vidim i stani pored zida.
Razred ćuti. Čeka rasplet. Ona se polako podiže i teškim hodom izlazi. Plače, ali to nije plač grčevite pobune, nego jecanje nepravedno optuženog.
Ja sam već prilično poljuljana. Razmišljam da je vratim. Preterala sam, ali znam da bi šteta od toga bila veća. Deca moraju znati da se neću kolebati, da granica mora postojati, da će se greške kažnjavati. Nastavljam čas, ali svako malo je pogledam u hodniku i griža savesti počinje da me jede. Nije ona toliko kriva. Svi su pričali. Platila je zajednički ceh. Izlila sam po njoj i onaj bes koji sam lično donela u učionicu.
Pričam o vrstama reči, pišem po tabli, pravim šeme, dinamično i bez zastajanja, samo da bih ugušila unutrašnji glas koji me optužuje. Kada bi neko sa strane ocenjivao ovo predavanje, sigurno bi dao visoku ocenu, samo ne bi znao da je nastavnik sve to uradio da bi pokrio gnusni postupak koji je predavanju prethodio.
Zvonilo je konačno. Skupila sam papire i izašla, prošla pored kažnjene učenice podignute glave i otišla u zbornicu. Kao i svaka kukavica koja nema srca da prizna grešku. Tek popodne sam se dozvala pameti. Šta sad da radim? Kako da popravim? Kako da se vadim, a sačuvam autoritet? Pa to dete će biti još četiri godine i mom odeljenju! A stid je rastao. I nemoć.
Sutradan sam ušla u razred sa nekom praznom pričom o poštovanju pravila i pažljivom slušanju, o tome da često neće nastradati glavni krivac, već možda neko drugi, eto, desi se, nisu ni nastavnici sveci, moramo se razumeti. Deca ćute i slušaju, a reči kao limeni doboš, samo se odbijaju u plićaku besmislica koje izgovaram. Istovremeno, ne smem ni da ih gledam, već mi pogled šara po temenima, a kad dođe do kažnjene učenice, vrati se kao na staroj pisaćoj mašini. I evo, sad je šteta već globalna. Ispala sam potpuni magarac. Deca vide da ih lažem, ako to i ne znaju pouzdano, osećaju. Propast i na drugom času. Četiri godine koje slede počinju da deluju kao preteći klanac u kome sam se nasukala na prvoj krivini.
I, šta mi je drugo preostalo? Samo da vremenu pustim popravku štete koju sam napravila. Malo po malo, sve se sredilo, zaborav je kod dece učinio svoje. Ili ona stečena navika da odraslima opraštaju nerazumljive gluposti, daju im novu šansu i prostodušno rašire ruke za ljubavi koju očekuju. Nesporazum između mene i učenice se počeo zaceljivati, ali je ona u tome imala više doprinosa nego ja. Počela je da prilazi polako, oprezno, zatim sve češće i tako raskravila moju grižu savesti, gurnula je u drugi plan, zamenila je poverenjem i radošću. I, život se nastavio.
Do kraja se ispostavilo da je ovo bila najbolja generacija koju sam imala. Ne po uspehu, iako su i u tome bili sjajni. Bili su najbolji u druženju, poverenju, prisnom odnosu. Pričali smo o svemu. Radovali se kad uspemo. Tugovali zajedno. Preživljavali kontrolne i lične drame. Delili tajne. Jedva čekali časove. Zakazivali druženja u slobodno vreme. Šetali. Najpoverljiviji odnos se desio baš sa učenicom koju sam onako sramno kaznila. Bila je fantastičan đak, vredna i posvećena. Neki porodični neskladi su je doveli u situaciju da u meni pronađe oslonac i povremeno izlije dušu.
Četo razmišljam šta je ovu generaciju učinilo takvom. Da li su prosto bili dobar spoj ili je početna eksplozija učinila da se obe strane zamisle, da se oni udruže, a ja upregnem sve snage i dokažem kako nisam ono što su na početku videli? Ne znam. Jasno mi je samo da sam sve te četiri godine vidala ranu koju sam iskopala i da mi je to stajalo nad glavom kao znak upozorenja, tajni beleg koji me natera da razmislim pre nego što išta kažem, razbesnim se, kaznim. Stoji i danas. Kad god pomislim na njih, kada se sretnemo u gradu, na toj slici mi je mrlja, sitna, ali razgovetna.
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca