Може се бити разредни старешина хиљаду година, може се стећи искуство, огуглати, али, ако сте се само једном огрешили о неко дете, то ће вас пећи до краја живота. Иако је то огрешење мало, а штета поправљена. Иако за то нико не зна, па чак ни то дете. Знате ви. Зна вам савест. Памтите тренутак када је зло изашло да повреди другог. Осећате и сад, сваког боговетног тренутка, стид због злоупотребе моћи. Јер бити учитељ није занат. Не може се савладати. Свака ситуација је изазов.
Био је септембар месец. У школи административна фрка, напетост и хаос општег типа. Уђеш у зборницу, нешто се тражи, прођеш ходником, неко те сустиже. Хиљаду информација и новостарих папира, а ти се само молиш да сачуваш живу главу ове две недеље после којих се све смирује и улази у нормалан ток.
Стижем тог дана у школу додатно оптерећена неким личним теговима, али ми се чини да ћу успети да их, као и увек, оставим пред вратима. Наоко мирна и сталожена, улазим у свој нови пети разред. Децу још не познајем, ни имена им нисам попамтила. Једине информације су ми исписане као коментари које сам покупила од учитељице, али оне су још увек само мртви записи у некој фасцикли. Тек треба да се удруже са личним утиском.
Уписујем час и успут нешто причам о распореду који се по трећи пут мења, покушавам да објасним где да купе прибор за техничко и опрему за физичко, међутим, око себе чујем само жамор. Прекидам да говорим, умирујем их пар пута, али без успеха. Кад подигнем главу са дневника, видим само насмејане главе којима је до мојих обавештења као до лањског снега. Јер су то већ зилионита обавештења која добијају. Јер су мали и неспремни да разумеју зашто их се то тиче. Јер имају још увек онај степен нехаја који ти даје слободу да не урадиш како треба јер знаш да ће се све то већ некако средити. Јер није нормално да буду академски озбиљни. Али у мени расте нервоза јер знам да све што сада причам морам поновити још неколико пута, а онда ће неко имати додатна питања, па ћу опет објашњавати. Зато подижем глас да би ме озбиљније схватили, али ефекат је мизеран, а моја чаша стрпљења већ почиње да прелива. Као у моменту атомске експлозије, удружено дејство фисионе формуле: притисак из зборнице + сопствени товар + учионица која не слуша, доводи до пуцања. Бацам оловку, подижем поглед и прво што видим је девојчица која разговара са другарицом у клупи, смеје се и намешта косу. Остатак одељења не видим. Она ми је ушла у поље за одстрел. Кажем:
– Хајде сад лепо изађи напоље.
Она се на то исправи, умири и са скамењеним погледом промуца:
– Али, нисам ништа… само сам…
Ја, у налету апсолутног диктатора:
– Не интересује ме шта си, само изађи!
Она, тихо, кроз плач и неверицу:
– Али, разредна, само сам…
Ја, егзекуторски доследно:
– Не, само изађи, отвори врата учионице да могу да те видим и стани поред зида.
Разред ћути. Чека расплет. Она се полако подиже и тешким ходом излази. Плаче, али то није плач грчевите побуне, него јецање неправедно оптуженог.
Ја сам већ прилично пољуљана. Размишљам да је вратим. Претерала сам, али знам да би штета од тога била већа. Деца морају знати да се нећу колебати, да граница мора постојати, да ће се грешке кажњавати. Настављам час, али свако мало је погледам у ходнику и грижа савести почиње да ме једе. Није она толико крива. Сви су причали. Платила је заједнички цех. Излила сам по њој и онај бес који сам лично донела у учионицу.
Причам о врстама речи, пишем по табли, правим шеме, динамично и без застајања, само да бих угушила унутрашњи глас који ме оптужује. Када би неко са стране оцењивао ово предавање, сигурно би дао високу оцену, само не би знао да је наставник све то урадио да би покрио гнусни поступак који је предавању претходио.
Звонило је коначно. Скупила сам папире и изашла, прошла поред кажњене ученице подигнуте главе и отишла у зборницу. Као и свака кукавица која нема срца да призна грешку. Тек поподне сам се дозвала памети. Шта сад да радим? Како да поправим? Како да се вадим, а сачувам ауторитет? Па то дете ће бити још четири године и мом одељењу! А стид је растао. И немоћ.
Сутрадан сам ушла у разред са неком празном причом о поштовању правила и пажљивом слушању, о томе да често неће настрадати главни кривац, већ можда неко други, ето, деси се, нису ни наставници свеци, морамо се разумети. Деца ћуте и слушају, а речи као лимени добош, само се одбијају у плићаку бесмислица које изговарам. Истовремено, не смем ни да их гледам, већ ми поглед шара по теменима, а кад дође до кажњене ученице, врати се као на старој писаћој машини. И ево, сад је штета већ глобална. Испала сам потпуни магарац. Деца виде да их лажем, ако то и не знају поуздано, осећају. Пропаст и на другом часу. Четири године које следе почињу да делују као претећи кланац у коме сам се насукала на првој кривини.
И, шта ми је друго преостало? Само да времену пустим поправку штете коју сам направила. Мало по мало, све се средило, заборав је код деце учинио своје. Или она стечена навика да одраслима опраштају неразумљиве глупости, дају им нову шансу и простодушно рашире руке за љубави коју очекују. Неспоразум између мене и ученице се почео зацељивати, али је она у томе имала више доприноса него ја. Почела је да прилази полако, опрезно, затим све чешће и тако раскравила моју грижу савести, гурнула је у други план, заменила је поверењем и радошћу. И, живот се наставио.
До краја се испоставило да је ово била најбоља генерација коју сам имала. Не по успеху, иако су и у томе били сјајни. Били су најбољи у дружењу, поверењу, присном односу. Причали смо о свему. Радовали се кад успемо. Туговали заједно. Преживљавали контролне и личне драме. Делили тајне. Једва чекали часове. Заказивали дружења у слободно време. Шетали. Најповерљивији однос се десио баш са ученицом коју сам онако срамно казнила. Била је фантастичан ђак, вредна и посвећена. Неки породични несклади су је довели у ситуацију да у мени пронађе ослонац и повремено излије душу.
Чето размишљам шта је ову генерацију учинило таквом. Да ли су просто били добар спој или је почетна експлозија учинила да се обе стране замисле, да се они удруже, а ја упрегнем све снаге и докажем како нисам оно што су на почетку видели? Не знам. Јасно ми је само да сам све те четири године видала рану коју сам ископала и да ми је то стајало над главом као знак упозорења, тајни белег који ме натера да размислим пре него што ишта кажем, разбесним се, казним. Стоји и данас. Кад год помислим на њих, када се сретнемо у граду, на тој слици ми је мрља, ситна, али разговетна.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца