Svi imamo loše dane, dane kada sitnica može da nas natera da planemo, pa tako i neki bezazleni dečji nestašluk moze da izazove burnu reakciju.
Uprkos tome, verbalno ili fizičko nasilje nije rešenje, njime se ne može postici valjano vaspitanje niti zadobiti poštovanje deteta. Deca upijaju naše reči, pažljivo posmatraju naše postupke. Mi smo centar njihovog sveta i njihov uzor. Ako želimo da se naše dete ponaša pristojno, sami moramo da budemo primerni i odmereni. Od našeg stava i modela ponašanja zavisi da li će dete delati na adekvatan način i izrasti u prihvaćeno, srećno, zadovoljno socijalno biće.
Upravo zbog toga ne treba vikati na dete. Vikanje ne vodi pozitivnim rezultatima. Deca su podložna našem uticaju, a naše reči imaju moć da preokrenu njihov svet. Kada im uputimo lepu reč, uzdižemo ih i dajemo im snagu, a ukoliko naiđu na galamu i neopravdan prekor, to nužno ostavlja posledice. Može da se desi i da im kažemo nešto loše (i netačno) u afektu i baš zato je važno sačuvati prisebnost i shvatiti da problem može da se reši samo konstruktivnim razgovorom i staloženim tonom. Ponekad zaboravljamo koliko su njihova srca krhka i koliko lako se mogu slomiti. Ponekad obuzeti besom i ljutnjom zaboravljamo ono najvažnije – oni nas vole najviše na svetu i moramo da vodimo računa o njihovim osećanjima!
Vikanje se može izbeći na više načina. Pokušajte, recimo, da napravite listu potencijalnih rešenja za popravku neželjenog ponašanja kod deteta, pa da ih koristite po potrebi umesto verbalnog ili fizičkog kažnjavanja. Treba potražiti drugačije pristupe i težiti da se detetu na adekvatan i nedvosmislen način iznese šta se od njega očekuje, a koje ponašanje nikako ne bi trebalo da se ponavlja.
Ukoliko ipak izgubite strpljenje i podviknete, izvinite se detetu. Pokazaćete mu da i sami snosite odgovornost za svoje greške i naučićete ga kako treba da se postupi kada se ogrešimo o nekoga. Sutra će i oni znati da priznaju grešku i da se izvine.
Poslednji i najvažniji savet za uspešnu komunikaciju sa detetom je da stres sa posla ne donosite kući. Ni stres sa posla, a ako je to ikako moguće ni sam posao. Sigurno je teško apstrahovati to osećanje, ali mališani nisu krivi i roditelj ne sme prenositi svoje frustracije na njih. Zamislite situaciju u kojoj dete čitav dan očekuje da vas ponovo vidi, zagrli, porazgovara s vama ili se poigra, a vi, već nervozni zbog toga što imate stresnu situaciju na poslu, umesto da se posvetite detetu, sedate za računar i nastavljate da radite. Dete će sigurno napraviti neku štetu ili neslanu šalu, bilo da privuče vašu pažnju ili iz drugog razloga, a vi ste ti koji treba da reagujete hladne glave i bez agresije. Kada ste kod kuće, vreme i misli treba da posvetite tim malim ljudima. Na svet ste ih doneli da vam ulepšaju život – dopustite im to i bićete mnogo srećniji!