Током великог студентског протеста који је одржан 15. марта у Београду, у главном граду окупило се више људи него икада раније, кажу неке процене. Оне су, пак, врло разнолике. од 107.000 до више од милион људи. Истина је, вероватно, негде на средини.
Бина за говорнике била је постављена на Тргу Славија и ту су се окупљенима обратили студенти и наставници. Није било политичких говорника, нити представника било каквих организације. То је став који студенти од самог почетка заступају и од ког не одустају.
Међу говорницима била је и Анђелка Петровић, професорка српског језика и књижевности у Математичкој гимназији у Београду, школи која рађа и негује таленте, све оне који на из света доносе престижне медаље и признања.
Анђелкин говор изазвао је овације, а ми га овде у целости преносимо.
”Добро вече, добри људи!
Вечерас, стојим пред вама и представљам најхрабрију професију у Србији у овом тренутку – професију учитеља и наставника.
Често у овим приликама цитирају Његоша. Одличан избор, ако мене питате. Међутим, ја сам одлучила да вас подсетим на једну генијалну мисао Данила Киша. Каже Киш – мрзи људе који кроз живот прођу као кишне глисте – без огреботине.
20. јануара учитељи и наставници у Србији који нису кишне глисте обуставили су наставу да би подржали своје бивше ђаке – студенте.
У тој подршци истрајавамо равно 9 недеља. Пре неки дан због те подршке нисмо добили плату.
Када ми је 6. марта стигла порука из банке, помислила сам – учитељи и наставници у Србији који имају кичму нису кишне глисте. Тај осећај да не гмижете, већ стојите достојанствено и непоколебљиво подржавајући своје бивше ђаке студенте – незаменљив је.
Кад се све ово заврши, кад се вратимо у учионице, неко ће ући као кишна глиста – без огреботина и без трагова борбе. А неки, који имају кичму, ући ће достојанствено – са поносом, са осећајем да су подржали своје ђаке онда када је било најтеже.
Ми, учитељи и наставници, бирамо да будемо громаде. Громаде достајанства зато што учење није само преношење знања – учење је научити дете шта значи да има интегритет, шта значи да поштује ауторитет, шта је правда, истина и храброст.
А од кога ми свих ових недеља учимо важну лекцију о храбрости? Од оних које смо ми некада подучавали, а то су наши бивши и садашњи ђаци.
И зато постављам питање свима нама – како можемо и да ли смемо да их издамо?
Како бисмо могли да их пустимо да сами носе терет борбе за правду и истину?
Данас стојимо уз бивше ђаке.
Сутра ћемо стајати уз нове ђаке.
Увек ћемо стајати уз истину.
Без обзира на притиске и застрашивања.
Јер, подсетићу вас још једном, учитељи и наставници, нису кишне глисте. Ми смо светлост! Преносимо светлост и доносимо светлост. А светлост младости која је данас, и свих ових недеља, пред нама – јаче је од мрака!
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram