Други разред средње школе, децембар пред крај полугодишта. Сустиже ме ред да одговарам историју, имам запуштених лекција и штребер у мени цвили од обавеза.
Моја другарица Б није таква. Опуштена је и ветропираста, волим је како се иначе воли сродна душа у тим годинама. Јер она чини оно што нико други не може, опушта моје укоричено биће и даје му живот, вуче ме за собом и продужава ми корак, лаганим дахом разбија све препреке. Бунтовна је, тешко ухватљива, а ја сам њен глас разума, чврста копча са земљом од које се често измиче.
На крају часова, успут, у пролазу, као да је се то не тиче, саопштава ми да историју није учила, а нема ни књигу. Затрпавам је грдњама: како можеш тако, шта ћеш да радиш, уразуми се…и дајем јој своју књигу да учи до увече када ћемо се наћи у граду. То је било време када је корзо још постојао и долазак на штрафту је био готово обавезан.
Попуњавам поподне другим обавезама, а историју остављам за вече када се вратим из града. Нећу остати дуго, само два-три круга, па назад. Довољно да опајем и узмем књигу.
Б срећем у наручју новог момка, провирује иза његове крагне и саопштава ми да је књигу заборавила. Запрепашћена сам и бесна:
– Па шта сад ја да радим!
– Хајде не претеруј. Можда те неће питати баш сутра.
– Шта те брига! Хоћу књигу.
– Е, стварно си напорна. Донећу је сутра.
– Сутра је касно. Хоћу је вечерас! Да си ми је донела вечерас како знаш и умеш!
Она се окреће и одлази, а ја остајем очајна и преварена. Буним се немоћно у себи, бесним на њу, заричем се да је више нећу погледати и одлазим кући. Стижем око осам сати, на запрепашћење мојих родитеља, јер ми је излаз био до девет. Стара су то времена била. Улазим у собу и ћутим.
Око десет сати увече зачуло се звоно. Мама истрчава у ходник уплашена, ја се помаљам иза њених леђа и отварамо врата. Испред нас мајка моје другарице са капом набијеном до очију, у некој старој јакни, као да је пошла на пијац. Види се да је из куће излетела у вихору. Сече ме погледом, спушта књигу на кућни праг и каже леденом гласом:
– Ево ти књиге, ђубре једно мало.
Затим се окреће и одлази. Подижем књигу потпуно нема, гледам у маму, затварам врата, не могу право да идем.
– Шта ово би?! Говори о чему се ради! – мама подиже тон.
– Не знам.
– Како не знаш! Она није луда. Она је фина жена. Не би без разлога овако поступила. Шта си урадила?
Покушавам да објасним. Не вреди. Не верује ми. Вређа ме то што поставља питање само моје одговорности. Други не постоје, а ја сам, као и увек, априори крива. У последњем стадијуму одбране вичем:
– А што јој ти ниси ништа рекла? Јесам ли ја теби нешто? Или сви ови други?
– Како да јој кажем кад не знам шта си урадила?
Одустајем. Залупим вратима и бацим се на кревет плачући.
Сутрадан у школи обилазим око Б у широком луку, а она се прави као да ништа није ни било. Шали се, ћаска са другима, а онда, после неколико мојих упитних погледа, каже:
– Еј, јбг, крива сам, шта ћу. Таман сам хтела да искористим ону твоју књигу, али све пропаде. Лепо дођем кући у пола десет, кажем М (момак) да ме чека испред зграде, улетим, узмем књигу и направим се бесна, па кажем како морам да ти је однесем. Мама скочи: коме, бре, да носиш у пола ноћи, зашто. Ја издрамим како си луда начисто, а она ми отме ону кесу: нећеш ти никога служити, показаћу ја њој. Ето, пропаде ми још један круг са М. Е, немој се љутити. Ево учићемо сутра заједно. Обећавам. Све ти обећавам. Морала сам. И овако сам пред М тотална будала. Замисли, излаз до пола десет! Бламажа. Они моји нису нормални. А М је тако сладак! Сва срећа, мама га није видела испред зграде, иначе бих пропала начисто.
Дуго се нисмо дружиле после тога иако она никако није могла да разуме зашто. Или није хтела. Касније су нам се путеви разишли, бес је нестао, догађај сврстан у клиначке форе. Не размишљам ко је крив, небитно је, не осуђујем никога, ни једну ни другу мајку, али ми се ове слике врате понекад када видим све ово на ширем нивоу. А често видим, нажалост.
Јер… на крају… све је маркетинг. Све се претворило у маркетинг, и правда, и истина. Не вреди ти да будеш чист, ако за то нико не зна. Не вреди ти да будеш вредан ако се то подразумева, а још некоме и смета. Не можеш да бијеш битке у тишини. Зато што једна полуистина, пласирана из личне користи, али пласирана на прави начин, поништава све. Излаже те подозрењу и неповерењу, прља ти образ, не можеш ништа да докажеш уколико нећеш да потонеш у блато свађе и међусобног објашњавања. Одбране нема.
Данас знамо шта су фејкњуз. Знамо напамет шта је демант лажне вести, коју он моћ има, односно нема је, блед је и делује као правдање, као изговор за нешто. Не можеш да демантујеш, а да се не посумња да си ипак у нечему крив, па уместо да ти се верује, тражи се ситница коју кријеш. Немоћ, чиста немоћ је овладала читавим нашим друштвом које је засуто морем лажних информација, користољубивих интерпретација и покушаја да се истина замагли и обесмисли.
Јер шта оно, наше друштво, ради? У немом бесу лупа вратима и баца се на кревет плачући, као и ја са шеснаест година. Мисли да излаза нема јер је у адолесцентском веровању како је једна изгубљена битка катастрофа, јер нема стратегију, јер није овладало цакама маркетинга, јер се дружи са погрешним људима који га киње, а затим се извињавају јер нису могли другачије, морали су, мука их је натерала.
Остаје само нада да ћемо једном одрасти. Имати стрпљења и вере да саслушамо. Сложити коцкице интегритета. Одбити да верујемо како нас вређају за наше добро. Пустити глас. Имати мудрости да одговоримо.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца